Русија и ЕУ: тихи привредни рат за бивше републике СССР

Републике бившег СССР, које су сада самосталне државе, постају предмет тихе борбе између РФ и ЕУ. Иако је геополитички, историјски, па донекле и цивилизацијски овај регион одувек тежио Русији, ЕУ такође, из својих бројних разлога, показује интересовање за ове државе.

Ова тема постаје посебно интересантна последњих дана, после изјаве шведског министра иностраних послова Карла Билта, на састанку министара спољних послова земаља чланица ЕУ, да Русија води привредни рат против бивших совјетских република које разматрају успостављање снажнијих трговинских односа с ЕУ.

Наиме, на самиту челника ЕУ и региона који ће у новембру бити одржан у Литванији, планирано је потписивање трговинских споразума са Јерменијом, Грузијом и Молдавијом, а сличан споразум би могао да буде склопљен и са Украјином. Ипак, споразум о придруживању, између Украјине и Европске уније, а којим се предвиђа и формирање зоне слободне трговине, још увек је „на леду“. ЕУ критикује Украјину и тражи пуштање на слободу тамошњих политичких затвореника - међу којима је и бивша премијерка Јулија Тимошенко. Са друге стране, мишљење је неких аналитичара, да Москва користи застој у односима између Кијева и Брисела како би охрабрила Украјину да приступи царинској унији са Русијом, Белорусијом и Казахстаном.

Ситуацију коментарише и прави паралеле са дешавањима на релацији Србија- ЕУ, виши стручни сарадник Института за међународну политику и привреду- Драган Петровић:

- Посматрајући укупну политику ЕУ, према земљама које још нису њене чланице и однос Русије према тим земљама, као и критику од стране Карла Билта, поменућу и ситуацију када Србија има уникатну повластицу у трговинским односима са Русијом. Онда се дешава да када Србија покуша само мали део тога да реализује, наилази на одређене индиректне проблеме. Наиме, транспорт копненим путем преко територија њених суседа које су чланице ЕУ, захтева додатне санитарне захтеве који поскупљују читав процес и фактички цео подухват ставља под знак питања економске исплативости. Дакле, то се као инструмент користи међу земљама. У спорту се то зове „ударци испод појаса“. Заправо, то је нешто што фактички отежава једној земљи реализацију одређених могућности, а што не постоји „црно на бело“ у уговорима.

Слична је била ситуација са украјинским нафтоводом, где је такође руска страна наишла на низ опструкција приликом заједничког трипартитног покушаја- ЕУ, Украјина, Русија, да се у Бриселу нађе решење око реконструкције и улагања. Сетите се, то је било у време Јулије Тимошенко.

Јасно је овде да Русија не користи ништа посебно од инструмената које не користи и сама ЕУ. Такође, ради се о нелојалном односу према „трећим земаљама“ када говоримо о мерама које ЕУ примењује, а што се тиче етичког и „де факто“ начина примене тих инструмената. Другим речима, ЕУ на тај начин покушава да опструише однесе Русије са „трећим земаљама“, па негде у том смислу и са Србијом.

О самој природи инструмената које користи ЕУ, говори господин Мирослав Прокопијевић, научни саветник у београдском Институту за европске студије:

- Европска Унија има читав низ инструмената који нису, да тако кажем присила, али може да се каже да су нека врста подмићивања или привлачења трећих земаља на сарадњу са Унијом.

Дакле, та листа почиње са генералним преференцијалима за поједине производе па преко предприступне помоћи, посебних аранжмана и трговинских споразума и до пуноправног чланства у ЕУ. Тако да када се посматра трговински режим ЕУ, онда ту постају врло диверзификована мрежа од Ломе конвенције (која обухвата неких 120 земаља Пацифика, Африке и уопште Трећег света) до ових земаља које су сада пред пуноправним чланством и оних које су већ чланице. Међутим, сви ти инструменти су добровољни, значи да те земље нико не тера да уђу у те аранжмане. Можда најспорнији од свих инструмената је предприступна помоћ- која заиста личи на неку врсту подмићивања како би се бирачи и интересне групе одобровољиле и прихватиле чланство у ЕУ.

Шведски министар спољних послова Карл Билт је истом приликом, на састанку шефова дипломатије ЕУ додао да је Русија извршила „крајње тежак притисак" на Јерменију како би владу у Јеревану уверила да се придружи Царинској унији под руским вођством. Ипак, Драган Петровић нешто другачије види однос Јерменије и Русије:

- Што се тиче укључења Јерменије у Царинску унију, заједно са Русијом, Белорусијом, Казахстаном- мислим да је то један природан процес и да Русија ту никакав притисак није морала да врши, јер је јасно да Јерменија пре свега Русију посматра као свог сигурног савезника, док су њени односи према осталим суседима са којима се граничи, а најпре Ирану, а потом и са САД и ЕУ, променљиви од случаја до случаја. Јерменија је чланица и Организације за колективну безбедност и сарадњу- заједно са Русијом, Белорусијом и централноазијским државама, тако да и на овај начин показује да је њено савезништво и пријатељство са Русијом међу приоритетима у њеној спољној политици.

За крај навешћемо речи холандског министара спољних послова Франса Тимерманса: „Можете имати добре односе с Русијом и још увек бити део европске породице... Не разумем зашто изгледа да неки људи у Москви мисле да државе имају само један избор“. Са друге стране, приметићемо да исто питање може да се постави и људима у Бриселу.

Јована Вукотић,