Сирија данас очима сународнице

У Сирији преко 2,5 године трају сукоби између Сиријске војске и побуњеника. У крајевима који су прешли под контролу побуњеника живот се радикално променио. Људмила Полињина, која се пре много година из Москве преселила у сиријски град Раку испричала је „Гласу Русије“ у шта се за буквално неколико месеци претворио овај пријатни градић.

Људмила Полињина у Сирији живи преко 25 година. Први пут је у ову земљу дошла 1985. године, одмах након што се удала за Сиријца. Овог периода жена се сећа с изузетном топлином:

- Било је јако лепо, било је потпуно безбедно, све је било јефтино, људи су били фини. Ако кажеш да си из Русије све ће урадити за тебе, постојало је потпуно поштовање.

Све се променило у марту 2013. године када су побуњеници преузели контролу над градом Рака који се налази на двеста километара од Алепа.

- Све је поскупело, ништа није безбедно, воду искључују толико често да је понекад нема по читаве дане, има бомбардовања, пушкарања, све је као у рату. Јуче је било експлозија, подметнули су експлозив под возила. Нема власти.

Пре рата Људмила Полињина је волела да сатима шета улицама вољеног града, а сад из куће само излази у случају крајње потребе.

- Врло ретко излазим, немам ни жеље, свашта може да се деси, има жртава. Догодило се следеће. Девојчица од тринаест-четрнаест година је ишла с родитељима, терористи су просто узели то дете и још увек се не зна где је.

На то како су изгледале улице Раке Људмилу подсећају само фотографије из породичних албума.

- Наш град је леп, с пуно зеленила, пријатан. Није велик, али је тако леп, волим га, а сад је прљав, свуда је смеће, има уништених места.

Људмила прича о томе како се у последње време погоршала ситуација са снабдевањем намирницама. По њеним речима, у градовима који се налазе под контролом сиријске власти нема таквог хаоса.

- Има проблема са хлебом, долази чак до конфликата и убистава, пошто нема полиције људи се сами бране. Само у нашем граду, у осталим градовима, чак и ако су разрушени, државна власт постоји, а код нас је нема.

У терористичким нападима погинуло је неколико Људмилиних сиријскх рођака. После тога жена је почела веома да се боји за старије синове и чак се плаши да говори о својој деци преко телефона.

- Моја девојчица је ове године завршила школу, а дечаци су велики. Не треба говорити о њима, зато што се све прислушкује .

Људмила Полињина се сад с тугом сећа познатог система сиријског образовања којим су се толико поносили у земљи. У градовима који су заузели побуњеници од њих практично ништа није остало.

- Ове године половина школа није могла мирно да одржава наставу, зато што су у њима живеле избеглице из других градова и заузеле су школе. Многи наши рођаци у другом поугођу нису полагали испите, били су приморани да их полажу у другим местима. Не знам шта ће овде бити с образовањем .

Такође, људи немају где да се лече у градовима који су под влашћу побуњеника, жали се Људмила.

- Болница је близу нас, али је под влашћу побуњеника, сад су они тамо. Не знам шта се дешава с медицинским услугама, како стоје ствари с лековима .

Људмила Полињина се нада да земље Запада неће бомбардовати Сирију.

- Мислим да ће имати довољно памети да то не раде. Има људи које хвата велика паника. Ја се уздам у Бога. Постоји руска пословица „Ако те Бог не изда – свиња те неће појести.“

У Сирији живи много руских сународника. Неки сад покушавају да оду у Русију, што даље од рата. А неки, као Људмила Полињина, остају, верујући да ће се живот ипак вратити у нормално стање.

Ксенија Мељникова,