Саблинске пећине – место без повратка

Саблинске пећине су једно од оних места на карти Русије која су дуги низ година представљала затворени објекат. Обични људи о њему нису знали практично ништа. Али и они малобројни, који су ту доспевали ретко су говорили о несхватљивим стварима које су се дешавале у њиховим недрима. Зато сад предузимљиви трговци овамо доводе туристе и организују корпоративне празнике. Да ли је тачно да ту нестају људи?

„Глас Русије“ је заједно с Тимуром Иванцовом, оснивачем „Клуба неустрашивих путника“ одлучио да открије шта се то заправо дешава у Саблинским пећинама.

Саблинске пећине се налазе у Лењинградској области недалеко од насеља Уљјановка. То су подземни лавиринти дуги неколико десетина километара с галеријама које остављају снажан утисак и врло чистим језерима. По научним истраживањима разгранат систем пећина је створен услед радова великих размера на вађењу кварцног песка који су се у овим крајевима одвијали од краја XVII до почетка ХХ века. Вађење кварцног песка је обустављено 1922. године и пећине су напуштене. У наредних тридесет година подземне воде су кардинално утицале на структуру пешчаног тла. На неким деоницама пећина настао је „живи песак“ за који се испоставило да је смртоносан. Он је својевремено однео мноштво живота људи који су овде доспели због радозналости. Тимур Иванцов говори о томе шта се дешавало у пећинама у совјетско време и зашто су изашле на тако рђав глас.

- Средином прошлог века Саблинске пећине су биле место на којем су се крили одбегли затвореници, остали људи неугодни власти и друштву. Сад, кад многа документа више нису тајна, сазнало се да је сваке године у крају око пећина нестајало двадесетак људи. Очигледно, све је то отписивано на „житеље“ подземља. С времена на време су се спроводиле операције на њиховом хватању. Међутим, све је било узалудно. Ухватити некога у овим катакомбама – било је неостварива мисија.

Сад се не може са сигурношћу тврдити да су прави разлог нестанка људи били управо затвореници који су се крили у пећинама. Они малобројни који би се осмелили да оду тамо, углавном пубертетлије из околних села, највероватније су једноставно упадали у „живи“ песак. Међутим, има и других верзија за оно што је несрећницима могло да се деси. По речима Тимура Иванцова,

- Деда мог друга је био један од дисидената који су се крили од власти у Саблинским пећинама. Он је причао како је постојала легенда да су пећине на известан начин живо биће које може да размишља и да крију невине и кажњавају оне који у њих уђу с лошим намерама.

Истина, кад су почела да нестају и сама „деца подземља“ почеле су да се шире гласине о томе да се у пећинама настанило Зло. Људи су свим бићем почели да осећају да се у лавиринтима подземних галерија нешто променило. Као да је тама постала гушћа, а њих неко стално прати. Након што је нестало седам „мештана“ већина бегунаца је напустила пећине. Ми смо пећине посећивали као копачи. Одговорно могу да изјавим да је врло непријатно остати тамо преко ноћи, иако сам видео много мрачних места.

Међутим, сад се у Саблинским пећинама редовно одржавају организоване екскурзије, тако да свако у сопственом искуству може да провери да ли је ђаво тако страшан каквим га приказују. Главно је да се не губи из вида своја група, јер ко би га знао... Није случајно што ово место има тако рђаву репутацију.

Аљона Ракитина,