Наша пошта бр. 14 - ћирилица у Србији

Данас бих хтела да започнем емисију речима захвалности нашим слушаоцима на топлим речима и жељама поводом великог празника који смо обележили овог лета — 1025 година од крштења Русије. Шта се ту може, пошта ради споро, и често писма и пошиљке долазе са великим закашењењем. Али ми се не бринемо: лепо је добити писмо од пријатеља у било које време.

«Упућујем Вам срдачне честитке са жељом да сви заједно увек чинемо све што доликује да Бог смиловао и увек нам помогао и подарио нам здравље и успех у свим делатностима!» - пише Милица Ђаковић.

Поздрав и најлепше жеље први су редови писма Љубише Тубића. Али затим слушалац из Ниша пише о проблему који из године у годину постаје све болнији. Што је јача тежња Србије да постане члан ЕУ, што је билиже земља достизању овог циља, то је јача забринутост многих њених грађана за очување националног идентитета, историјског и културног сећања, традиција и језика. Перспектива потчињавања, макар на нивоу писма у употреби, за многе је потпуно неприхватљива. «Ко не познаје своје корене, ко не чува свој језик и писмо није заслужио да живи, - пише Љубиша Тубић. – Потребно је знати историју свог народа као и његову културу (језик и писмо), јер нестанком језика и писма нестаје и тај народ».

«Србија је сва у тами. Србијом хара латиница, све је исписано латиницом, почев од производа у продајним објектима до књига на факултетима, - негодује Љубиша Тубић. - Једном речју у Србији је у употреби латинско писмо. Да ли се у Русији за потребу Руског народа користи латинично писмо у раду предузеће, установа и државних органа? Деца у обдаништима уче Енглески језик. Почев од основне школе до факултета ученици и студенти уче Енглески jезик као обавезан предмет. Да ли се у Русији у обдаништима, школама, универзитетима учи обавезно Енглески језик?»

Поштовани Љубиша! Наравно, наша деца уче енглески у школи и на универзитетима. Мада има оних који бирају да уче немачки, француски или шпански — многе школе пружају избор својим ученицима. У савременом свету немогуће је знати само један језик. Од стручњака многих професија данас се тражи знање страних језика. Понекад долази до апсурда. Сећам се да је недавно активно разматрана потреба одржавања обавезног специјализованог испита за лекаре. Мада, морам да признам да се латиница за писање руских речи у Русији практично не користи. Једино ако произвођач добије идеју да тако може да привуче пажњу великог броја купаца и клијената.

Овај поступак активно се користио пре неколико деценија, када се сматрало да је страна продукција увек боља од домаће. Данас су се руски потрошачи уверили да није увек тако. Али нећемо заборавити да за руско писмо никада није постојала алтернатива. Само ћирилица!

У Србији се пре неколико деценија латиница такође користила не превише често. Што не може да се каже о данашњем дану. То и брине Љубишу Тубића и многе његове суграђане који се залажу за чистоту србског језика, за очување ћириличне азбуке.

Ових дана добили смо електорнску верзију књиге Најкраће приче 2012. Између осталог, постоји и штампано издање ове збирке коју је издала издавачка кућа Алма. И Љубишино писмо дало нам је повод да кажемо нешто о тој књизи.

Данко Марин написао нам је о тој књизи — Најкраће приче 2012, која је резултат истоименог конкурса. Ова издања — и електронско и штампано, урађена су ћирилицом. Између осталог, само ћирилични текстови су примани на конкурс, који је поред свега осталог, открио и необично богатство «реализованих идеја пристиглих из нечег што се данас назива РЕГИОН. …Регион ослобођен ћирилицом је проговорио отворено, без лажи, без додворавања локал-политикантским величинама, уз свудаприсутно пожељно експериментисање, - пише Данко Марин. - Бајка, басна, зен прича, “продужени хаику”, луцидни опис градске отуђености, надреалне играрије, анегдоте, трач из комшилука,... – све је ту на преко 250 страна, домаћи и некад домаћи,а сада страни аутори су показали креативну разноликост и снагу од које може оправдано да стрепи главни „културни“ ток региона .

Стигла сам само да прелистам збирку Најкраће пирче 2012. Морам да признам да је Данко Марин у праву када је писао да свака од ових кратких прича, па и најкраћа, може да буде основа за сценарио дугометражног филма. Ево, на пример, приче Ружице Гашеров. Шта је то — Трилер? Психолошка драма? Или љубавна прича? Просудите сами!

« Шкљоцај браве одјекнуо је попут пуцња. Суспрегнула је дах очекујући сљедећи. Знала је да је то почетак краја. Њеног. Или његовог. Врата болно зацвиле, а затим се с истим цвилежом и затворе. Није их закључао. По томе је знала да ће се за који тренутак отворити пакао. Пакао. Није се бојала пакла. Годинама је срастала с њим. Кружила је. Пењала се. Спуштала. Једном је угледала и оне „лијепе ствари што се небом гнијезде“. Понадала се срећи, али само накратко. Побринуо се да је спусти до самог дна. Сада је ту и нема више снаге. Нема наде. Нема будућности. Посљедњи трачак свјетла се угасио ноћас. Ослушкивала је. Покушавала погодити урличе ли то његов мотор на семафору. Слушала вику пијаних клинаца. Онда се све смирило. Град је спавао. Она је бдјела. Комадић неба којега је гледала из кревета је био црн. Птице су се огласиле. Весело су чаврљале међу гранама пелегринке, преполовиле ноћ, а затим утихнуле. Познавала је све координате ноћи. И пијане вожње око четири. И необичан мир пред свануће. И стискање желуца. И терет неисплаканих суза у грлу. Била је ветеран ноћних чекања. Све мисли су јој се вртиле око страхота које јој је приређивао, а онда се запетљале у крик и налегле попут топовске кугле на дно желуца. Долазио је зором, лијегао у кревет поред ње и, тихо псујући, падао у кому. Она се претварала да спава. Ноћас је одлучила прекинути агонију. Сједила је у кревету, наслоњена на узглавље, држећи пиштољ с обје руке. Полако је откочила ороз и нанишанила према вратима собе.»

Јелена Јегорова,