Упад у Сирију поткопава геополитичку стабилност

Сирија је као никада блиска томе да постане објекат војне агресије од стране САД. Одлука је, по свему судећи, донета. Одредивши тактику, остало је да се пређе Рубикон. Али ту постоје сметње. Запад нема потпуно јасну стратегију.

Како је саопштио министар спољних послова РФ Сергеј Лавров, у телефонском разговору са америчким колегом Џоном Керијем он је питао: Како планирате да учините тако да ваша акција против Сирије помогне да се реше проблеми региона, а не да се увећају и да се регион не доведе у праву катастрофу?

Као одговор Кери је само позвао Русију и Кину да се придруже напорима искорењивања хемијског наоружања и не допусте да оно доспе у погрешне руке. Очигледно да САД немају потпуно разумевање будућности Сирије. Хоризонт догађаја ограничен је сменом Башара Асада. Шта ће бити даље, Вашингтон не жели да мисли. У противном бела кућа би морала да спроведе непријатне аналогије са догађајима од пре десет година. 2003. године САД су упале у Ирак управо под изговором спасавања света од оружја за масовно уништавање, које је тобоже поседовао Садам Хусеин. По мишљењу заменика директора Института за САД и Канаду Павла Золотарева,

- Тешко је схватити колико далеко је спреман Обама да иде. Али паралеле се, наравно, намећу. САД у међународној делатности, по правилу, руководе се својим националним интересима, занемарујући норме међународног права. Ако интереси то захтевају, они су спремни да фабрикују чињенице.

2003. године Ирак је био заузет, Садам обешен. Докази да је он поседовао оружје за масовно уништавање нису били представљени. Американци су напустили Ирак, оставивши тамо социјално-политички хаос и милијарде долара потрошених на бесмислени покушај преуређења источне аутократије по западном узору. Експерти су уверени да покушај демократизације Сирије може да се претвори у много веће непријатности. Како сматра председник Института за стратешке оцене Александар Коновалов,

- Сирија и сада није јака државно: снажна опозиција, грађански рат. Али међу опозицијом нема никаквог јединства. Опозиција се састоји од непријатељских групација које ратују међусобно исто тако радо као против Башара Асада. Постоји осећај да ће мешање Америке довести до власти у Сирији радикалне исламисте. А то не одговара ни америчким, ни европским интересима.

За сада се стиче утисак да се Обама, можда не по својој вољи, потчињава логици дипломатије топовњача. Као и са Ираком, у сиријској ситауцији casus belli – примена хемијског оружја – представљен је међународној јавности као датост. Али као и са Ираком, Американцима ће бити много теже да заврше рат. Западни листови пишу да је највероватнији сценарио ланисирање крстарећих ракета Томахавк са разарача у Средоземном мору. За неколико дана могу да буду погођене сиријске базе ратног ваздухопловства и ПВО, командни пунктови, владине зграде, ракетна складишта. САД нису расположене да се увлаче у копнени рат, мада, вароватно ће то морати да учине, сматрају експерти. Као прво, треба спречити тоталну кланицу у ослабљеној држави. Као друго, не дозволити терористима Ал-Каиде да преузму складишта оружја. То ће захтевати успостављање копнених зона контроле и копнена операција постаје практични неизбежна. Како истиче Павел Золотарев,

- Изгледа да постоји жеља да се проба југословенски сценарио: нападима из ваздуха тако да се уништи инфраструктура да опозција може да постигне свој циљ. Овај циљ је теоријски достижан. Друга је ствар до чега ће то довести. Могуће стратешка замисао се састоји у томе да читав унутрашњи потенцијал противречности исламског света буде распоређен унутар региона.

Са друге стране Обама тешко да је заборавио речи бившег министра одбране САД Роберта Гејтса: сваки будући министар одбране који ће посаветовати председнику да пошаље америчке трупе у Азију или Африку, треба да буде послат код психијатра. Александар Коновалов сматра:

- Обама је 2012. рекао да Америка неће улазити у скупе конфликте, у које је лако ући и тешко изаћи из њих. У Ираку је био канонски упад са окупацијом територије и сменом руководства. У Сирији, мислим, понављања такве операције неће бити. Ту може да се ради о неким прецизним ударима крстарећим ракетама и „паметним бомбама“. Али када почињеш војна дејства, тешко је претпоставити до чега ће она довести.

Министар одбране Немачке Томас де Мезјер такође упозорава на исхитрена дејства: Не видим могућност за оружану интервенцију у том ужансном грађанском рату. Шеф војног ресора изразио је опште мишљење рационалних људи, подвукавши да је проблеме Блиског Истока немогуће регулисати војним путем.

Сергеј Дуз,