BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Историја која уједињује. О осмеху мртве деце

Историја која уједињује. О осмеху мртве деце
24.08.2013. год.


Није истина да историја мора да дели Русе и Пољаке. Тако говоре само они који не желе помирење. Они који желе да увек будемо непријатељи. Сви тоталитарни системи су градили своје империје на борби против некога. Мењали су се непријатељи, али не и циљеви борбе с њима: градили су се системи који воде ка апсолутној власти – тоталитаризму. Није важно какви су то били системи и на чему су се заснивали: на нездравој идеологији, утопијској философији или религији. Исто је остало само једно – за њих није постојала личност.

Страшна и лепа реч - СОЉУГА

Нису сви становници Бурачихе чули за Сољугу. То је насеље дрвосеча основано 1920-их. Почетком 30-их година, за време Голодомора ту су упућивали Украјинце. Истоварили би их насред дивље тајге и једној породици давали 1 тестеру, 2 секире, 2 векне хлеба, прегршт соли и шибице. Барака није било. Малобројни су преживели.

По завршетку Другог светског рата војне бараке првих затвореника, односно „бараке Пољака“ су биле демонтиране. Све што је у њима било, све греде и даске, одвежено је на неколико километара даље, у дубину тајге где је подигнуто насеље за раднике-дрвосече. Нови радници више нису били затвореници, већ обични Руси. Они су имали солидне и удобне куће.

Управо из овог насеља је родом била наша домаћица, Вера Дубенко. Радо је причала о животу у Сољуги – дивном, безбрижном и срећном детињству. Не сећа се пољских затвореника зато што је рођена неколико година после њиховог одласка. Али се сетила да су се некад ту налазили трагови гробова. Из детињства је запамтила и једног Пољака. Као дете није знала како је ту доспео. И сазнала је тек много година касније. Ганута Вера се сећа:

- Ту је био прогнан. Сахранио је жену и није желео да остави њен гроб. Вероватно није имао где да се врати. У насељу се бавио коњима. Волео је децу, и ми смо њега волели. Играо се с нама и увек је имао за нас различите слаткише.

Железничка пруга која води до Сољуге је одавно демонтирана, у тајги се отопио снег и читава територија се претворила у непрходну мочвару. Оно је тим пре непроходно што путеве осим издајничких мочвара чувају и животиње: северни јелени, чопори вукова и медведа. За „обичног туристу“ који сам креће у такав поход то је право самоубиство. У ова места свраћају само ловци. Добра вест се састојала у томе што је један од њих седео за столом поред мене. Слава је молио да не наводим његово презиме. Имао је и кола којима се могло стићи до Сољуге – специјално опремљени мерцедес „G“.

Не знам да ли је неко платио Слави његово време и помоћ. Мени нису дозволили да платим ни бензин. Дакле, кренули смо у трагање за местима која су већ сви заборавили.

Кревет

Пут од Бурачихе до Сољуге је био ужасан. У принципу, није га ни било. То је била борба возача против стихије. Осамнаест километара смо прешли за 2,5 сата.

Кола су се зауставила неочекивано. „То је овде,“ – рекао је Слава. Изашли смо из аутомобила. Запалио је цигарету и без сувишних речи ми је показао брежуљак на удаљености од 50 метара.

Ишао сам по малом брду – месту живота и смрти ПРВИХ пољских жртава прогона. О нешто сам се спотакао. Усред дивље тајге из земље је штрчао комад гвожђа. Схватио сам да смо нашли то место. Неколико минута касније угледао сам у трави остатке металног кревета.

Где би могли бити гробови? – упитао сам Славу. Он је климнуо главом према падини на ивици шуме. Без речи смо кренули у том правцу. Све је било као што ми је пред смрт причала Феља (Fela), Казјина мама – 200 метара касније наишли смо на прве неприродне брежуљке на земљи: први, други, пети... У једном од њих лежи трогодишње дете које сам тражио – Казјо (Kazio).

Из Пољске сам донео спомен-плочицу. На њој је његово име и презиме и само једна реченица: „Сећање је јаче од смрти.“ Натписи су на два језика, на пољском и на руском.

Био је 8. јун 2013. године, 72 године и 5 дана после Казјине смрти и 30 година после смрти његове маме. Плочицу је у земљу поставио Слава. Зашто он? Не знам, једноставно, тако је хтео. У тајги плоча изгледа врло неприродно: на сунчаној падини одражава светлост као огледало. Нерви, емоције, узбуђење, умор – очигледно, због свега нам је парче лима које је светлуцало у тајги изгледало као нешто метафизичко. Осмех детета? Рука коју је Пољак пружио својим земљацима који ту почивају 70 година касније? „Неми крик“ среће оних којих се сећамо. За свакога је то било нешто своје. Али, за свакога је било „нешто“.

Слава је сео у кола и сам је прешао полуразрушеним дрвеним железничким мостом. – Ако паднем, биће мање жртава, - рекао је потпуно озбиљним гласом.

Затим смо прошли још мало напред и обрели смо се у насељу подигнутом од дасака, које су остале од затвореничких барака – у месту Вериног срећног детињства.

Мало смо обишли старе куће које пропадају. И опет нас је чекало нешто неочекивано: опет брежуљци – још пољских гробова. Запалили смо свећу и поново записали координате гробља. Таквих гробаља у околини има још.

(Наставак следи)

Неки погледи аутора се могу не подударати с мишљењем редакције.

Даријуш Цихољ,



  • Извор
  • Глас Русије, фото: ЕПА/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА