Историја која спаја. Други део.

Није истина да историја треба да дели Русе и Пољаке. Тако кажу само они који не желе помирење. Они који желе да ми увек будемо непријатељи. Сви тоталитарни системи градили су своје империје на борби против неког. Мењали су се непријатељи, али не и циљеви борбе против њих: градили су се системи који воде ка апсолутној власти – тоталитаризму. Није важно какви су то били системи и на чему су се заснивали: на нездравој идеологији, утопијској филозофији или религији. Само једно је остало непромењено– за њих није постојала личност.

Путовање

Моје путовање на Север Русије најтоплије је подржао мој пријатељ Леонид Свиридов, руски новинар добро познат у Пољској.

Одмах је убедио пољску интернет редакцију Гласа Русије да објави моју репортажу – није било никаквих проблема око тога. Али је Леонид просто „запео“ код преговора са властима Њандоме, места са 20 хиљада становника. Нисам ни сумњао да се тамошње власти плаше састанка са пољским новинаром, исто као што су се протерани Пољаљци плашили да буду послати у те крајеве.

Успели смо да успоставимо контакт само неколико дана пре мог доласка у Њандому. Љоња је затражио помоћ у редакцији локалног недељника „Авангард“. Јавила му се телефоном дописница Ања Гусељникова, па се стварност вратила у нормалу.

Са поштовањем према прецима

Тог јутра кад смо дошли Ана Гусељникова је дошла по нас у хотел који је био више него скроман (али који је при томе одржавао „стандардне западноевропске цене“). Отишли смо на састанак у музеј који се састоји из једне просторије. Тамо су нас чекали људи и постављен сто са питама, пићем и слатким.

Ања, директорка музеја Јелена Кузњецова и управница библиотеке Гаљина Ивановна приредиле су нам изненађење. Позвале су на састанак своје познанике из Њандоме који имају пољско порекло. Ти људи су Руси и осећају се као Руси, али су њихови преци из Пољске. Нису дошли у те крајеве 40-их година прошлог века, него још у XIX веку. И нису били протерани од цара, као што се могло очекивати. То Пољаци су дошли добровољно, да живе у Русији. А њихови потомци ни не помишљају да емигрирају у Пољску. Ништа слично! Али поштују земљу својих предака. Све је то било забавно, али и дирљиво.

Затим смо кренули за Бурачиху, циљ нашег путовања.

За „Дете“

Стигли смо тамо за 20 минута. Близу станице се налази село у коме је званично пријављено око 600 људи. На самој станици стоји споменик становницима села погинулим у Великом Отаџбинском рату. Главна општинска зграда се налази на 50 метара од железнице. У њој је смештена сеоска управа којом руководи Вера Дубенко, и амбуланта и породилиште, где болеснике прима Љубов Маклакова. Две добре, скромне и домаћински расположене жене. Видело се да их је та посета јако уплашила! Шта од њих хоће један Пољак, после 70 година? Да им се захвали за године које су његови преци провели овде? – Тешко. Чим је дошао један новинар, шта ли ће написати? – Највероватније нешто лоше, због чега ће оне касније имати проблема. Било је јасно да су та питања већ неколико дана мучила моје домаћице, и то толико да нису могле да спавају.

Изгледа да су две ствари учиниле да им будем симпатичан. Прва, кад сам запалио свећу код споменика у Бурачихи. Друга, то што сам са богате трпезе склонио флашу локалне вотке и уместо ње ставио медовачу коју ми је пре поласка на пут дао пуковник Леон Вагнер, који је у ова места протеран као дете. „Ракија ће ти увек добро доћи у Русији. Понеси је у Бурачиху и попиј по једну чашу са добрим људима“, посаветовао ме је Леон.

Испричао сам нашим домаћицама о том свом старијем Пријатељу, сипао медовачу у чаше, па је атмосфера одмах постала интимнија. Мезили смо месо, рибу, дивне пите и гљиве. За неколико сати попили смо по 100-150 грама, тојест скоро ништа. Наздрављали смо у име сусрета, заједничке историје и пријатељства. Прва и последња здравица је била за „Дете“, јер, Леон је после 70 година опет постао мали дечак.

Ставови аутора се могу разликовати од ставова уредништва.

Даријуш Цихољ,