Историја која спаја. О значају јуна

Није истина да историја треба да дели Русе и Пољаке. Тако кажу само они који не желе помирење. Они који желе да ми увек будемо непријатељи.

Сви тоталитарни системи градили су своје империје на борби против неког. Мењали су се непријатељи, али не циљеви борбе против њих: градили су се системи који воде ка апсолутној власти – тоталитаризму. Није важно какви су то били системи и на чему су се заснивали: на нездравој идеологији, утопијској филозофији или религији. Остало је непромењено само једно – за њих није постојала личност.

Трудећи се да схватим историју и докажем тврђење о могућности помирења потомака жртава са потомцима њихових прогонитеља, упутио сам се аутомобилом на Крајњи Север Русије. Одлучио сам да стигнем до места где је била протерана моја породица 1940. године.

Јун 1941. године

Нико у ствари није знао шта му је она ставила у длан и зашто никоме није допустила да је отвори. Она је знала да њен трогодишњи син умире. Знали су сви: два старија сина, Карољ и Зигмус, суседи из препуне заједничке собе у убогој бараци. Она га је притискала на груди, певала му и молила га да издржи још мало. Говорила је да ће се отац ускоро вратити из затвора и да је већ почео јун. Да ће бити јагода и печурака. Она му је певала успаванку чак одна када је већ био мртав. Само врло тихо. Тако да никога не пробуди. Ујутру је требало да сви иду на рад. Рад је хлеб, а хлеб је живот. Тако да је дете умрло у тишини.

Када су сахранили Казја гробу је пришао администратог логора и наредио да пожуре: чекао их је рад. Припретио је да ако не пожуре, смањиће мушкарцима трећину следовања. То је врло много: дневно следовање мушкарца износило је 80 грама хлеба. Следовање жена и деце 30 грама. Администратор логора је био хуман: пошто су засули јаму са телом детета, дозволио је мајци и њеној двојици синова да приступе раду. И смањио је само једно следовање. Тог дана они су зарадили 60 грама црног тврдог хлеба. то је било 3. јуна 1941. године.

Муж Јан вратио се породици тек у септембру. Шумар из Ломже на североистоку Пољске, ветеран Првог светског рата и херој пољско-бољшевичког рата 1920. године доспео је у затвор зато што је тобоже помогао једном од затовреника у месту Сољуга код Њандоме. Осудили су га на 10 година. Три месеца пре повратка Јана, 22. јуна 1941. године, Хитлер је напао Совјетски Савез. Диверзант и непријатељ је одједном постао савезник.

Јун 1983. године

Јун је у породици био посебан месец. Од када? То не знам. Вероватно од како је умро Казја 3. јуна 1941. године. У јуну не само да је започео немачко-совјетски рат, који је спасао живот Казјином оцу, Јану. У јуну је рођено двоје деце старијег Јановог сина и Феликсе – Кароља. И мајка умрлог Казја, Фелиција, осећала је да треба да умре у јуну. Она је умрла 30. јуна 1983. године. Две недеље пре смрти рекла је да памти сахрану и место где је син положен:

Положили смо Казја заједно са другом децом. Она су лежала на брдашцу свега 100-200 метара од наше бараке. Некако изнад пруге. Вероатно гробова више нема, узела их је тајга.

Јун 2013. године

На своје путовање кренуо сам 30 годинапосле смрти Казјине маме и тачно на годишњицу његове смрти 3. јуна.

Одредиште – село Бурачиха, 20 километара од града Њандома на Северу Русије. Оно се налази око 800 километара северно од Москве и око 600 километара јужно од Архангељска.

Циљ пута – поставити у Бурачихи меморијалну плочу трогодишњем Казју.

Време – треба се вратити у Пољску до 14. јуна, како би се уз боцу вотке на свој 50. рођендан попричало са пуовником Леоном о томе шта сам видео и ономе што он памти. И уз чашицу размислити може ли сурова историја да зближи народе?

Септембар 1939. године

За Пољаке историја из септембра 1939. године је јасна. 1. септембра Немци су напали и почели да напредују на исток. 17. септембра са истока на територију Пољске је упао СССР, чија се армија кретала на запад. То је резултат споразума Трећег Рајха са СССР од 23. августа 1939. године, познатог Пакта Молотов-Рибентроп. Границе окупираних зона Немци и Руси су означили у Пакту о границама пријатества Трећег Рајха са СССР од 28. септембра 1939. године.

Већ у децембру 1939. године започела су хапшења међу кандидатима за протеривање. Бирали су их међу учесницима борбе за независност Пољске, касније су почели да из зову специјална расељена лица. Може се говорити о некој схеми: хапшење у децембру, Божић и Нова Година у затвору. 10. фебруара по породице ухапшених на саонцама су дошли црвеноармејци, дали им 15-30 минута да скупе ствари. Одвозили су их на железничке станице, како би их послали у непознато.

Деца су одједном завршила детињство. Путовали су 13 дана. Воз се зауставио скоро на станици Бурачиха. Затим су ишли по снегу у насеље Сољуга – 18 километара.

Даријуш Цихољ, пољски публициста, Њандома-Варшава

Погледи аутора могу да се не подударају са мишљењем редакције.

Даријуш Цихољ,