За дечије животе нема новца, али има за невладине организације

У Београду је сахрањена осмогодишња девојчица Тијана Огњановић за коју је цела Србија сакупљала новац, да би могла да оде на тешку операцију која је коштала преко пола милиона евра.

Од свега је најтужнија чињеница да се новац за операцију тешко болесног детета морао прикупљати од грађана на добровољној основи, зато што такви случајеви не могу да рачунају на помоћ државе. Међутим, иако за ту племениту сврху нема новца, из државне касе се на пример за невладине организације издваја огромна сума, која ће само ове године износити 27 милиона евра.

Наиме, ради се о томе да пацијенти којима је неопходна сложена операција трансплантације органа, попут преминуле девојчице Тијане, не могу да се ослоне на финансијску помоћ државе, па у таквим случајевима они буквално морају да моле јавност и хумане људе за новчану помоћ у њиховој борби за живот.

Наравно, многи од њих не успеју да сакупе потребна средства, чак ни када су у питању релативно мале суме од неколико десетина хиљада евра. Како је недавно тим поводом изјавио директор Републичког фонда здравственог осигурања – «У једној сиромашној земљи која има свега 280 евра по глави становника за здравствену заштиту то је недостижно, јер је реч о изузетно великом новцу, којег републички Фонд нема».

Међутим, да новца ипак има, али за неке друге намене, показује пример такозваних невладиних организација. Наиме, према подацима из владине Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом, из државног буџета ће у овој години бити издвојено скоро милијарду динара, то јест најмање 875 милиона динара за финансирање пројеката невладиних организација и удружења грађана.

Иначе, у Србији постоји чак око 20.000 невладиних организација, при чему многе од њих добијају новац из иностранства, и то на прилично нетранспарентан начин. Поједине НВО су познате у јавности по свом контроверзном политичком деловању, а да ствар буде још гора, има и таквих које на пример, благо речено, са нескривеним симпатијама гледају на питање косовске независности.

Донедавно је слична ситуација са невладиним организацијама била и у Руској Федерацији, све док крајем прошле године није донет закон према коме невладине организације које добијају новац из иностранства, а баве се унутрашњом политиком, морају да се региструју под називом «страни агенти», тј. као организације којима стране државе плаћају политичко деловање у Русији. Како је на ту тему изјавио руски председник Владимир Путин – «Ми желимо да знамо ко добија новац из иностранства и у коју сврху се троши», и још је додао да је недавно за око 650 невладиних организација, колико их делује у Русији, само током пар месеци из иностранства уплаћено на њихове рачуне близу милијарду долара. Путин је нагласио да су то организације које се баве унутрашњом политиком, и стога се јавно упитао – «Зар наше друштво не треба да зна ко и за шта добија новац?» А за поменуту огромну цифру од милијарду долара, колико је споља стигло невладиним организацијама у Русији, Путин је рекао да је та сума на пример могла боље да буде потрошена за помоћ Кипру, чиме би се избегло черупање осиромашених штедиша.

Изгледа да би се нешто слично могло рећи и у Србији, поготово након смрти болесне девојчице Тијане, и многих других сличних пацијената који нису имали помоћ државе за своје сложене операције. Односно, вероватно ће се многи сложити да је било корисније да је из државног буџета плаћено лечење мале Тијане и других пацијената, него што је за функционисање невладиних организација издвојено скоро читавих 30 милиона евра. Али, како сада стоје ствари – рад невладиних организација је важнији од живота деце. Стога би се можда могло рећи да у Србији није тачна изрека да «на младима свет остаје», него да на «невладиним организацијама свет остаје».

Ратко Паић,