Шта руске пубертетлије крију од родитеља?

Можда ће то некоме изгледати невероватно, али у Русији многи младићи и девојке крију од родбине да раде као волонтери у добротворним организацијама. „Глас Русије“ је покушао да схвати шта руску омладину наводи на то да иде у овако чудну „илегалу“ како би чинила добра дела.

Ана Волкова има 19 година, студенткиња је, будући сликар, али уједно и волонтер у организацији која помаже усамљеним старијим људима у старачком дому. Међутим, за то знају само њени најбољи пријатељи. Породица живи у незнању о томе чиме се она бави у слободно време кад заврши с учењем. Зашто тако племенит труд крије од своје родбине? Ања објашњава свој став:

- У ствари, све је врло једноставно. Кад сам тек намеравала да почнем да волонтирам своје планове сам, наравно, поверила родитељима. Мама и тата су ову идеју прихватили с ентузијазмом, што се није могло рећи за моју баку. Рекла сам да желим да помажем управо старијим људима који су остали потпуно сами. Бака се управо тада успротивила. Рекла је да не види каквог смисла то има, да не могу да се бринем ни сама за себе, а треба да одговарам пред другим људима. И уопште, да њој посвећујем мало пажње. Почела сам да проводим с њом више времена, али се нисам одрекла ни своје жеље да волонтирам. Једноставно, од тада то радим тајно.

Иако, мислим да ће то ускоро „изаћи на видело“, зато што сам издржала проверу на чврстину од годину и по дана нико од мојих познаника и родбине за све то време није патио због недостака пажње с моје стране. Осим тога, помоћ другим људима је и мени самој помогла да почнем ефикасније да распоређујем своје време и да постанем много одговорнија. Не седим просто испред компјутера и телевизора, већ радим нешто корисно. И знам да чак и ако је то мало, чиним свет бољим.

Ањин случај није усамљен. По анкетама, преко једне трећине волонтера је признало да су на почетку чланови њихових породица, па чак и другови, били љубоморни на њихов нови „хоби“ и покушавали су да их убеде да не треба да преузимају на себе „такву одговорност“. Ипак, после извесног времена су мењали тачку гледишта, а понекад су се и сами придруживали и постајали су волотнери. По речима Антона Мељникова, 16-годишњег ученика из Москве, који помаже у једом од прихватилишта за животиње бескућнике, волонтирање веома зближава људе:

- Моја прича је почела пре око две године кад сам, као и увек, у доконости проводио летњи распуст. Друг и ја смо на интернету тражили куда да идемо да се разонодимо и моју пажњу је привукао бнер на којем је светлуцала фотографија са псом потпуно исцрпљеног изгледа. Кликнуо сам на адресу и доспео на сајт прихватилишта за псе-бескућнике. Запањило ме је колико несрећних, болесних и усамљених животиња живи међу нама. Једнима је потребна операција, другима су потребни лекови, трећима просто дуготрајна нега, али су свима њима засигурно потребни пажња и газда који их воли.

Родитељи ми никад нису дозвољавали да имам пса код куће, али сам увек страшно желео да имам четвороножног друга. Тада сам одлучио да окушам своје снаге и први пут сам отишао у прихватилиште. Родитељи нису знали ништа о томе, јер би мама сигурно почела да ме одговара од тог плашећи се да ћу се од бескућних животиња заразити нечим. У принципу, кренуо сам тамо под покровом тајне. И знате, толико ме то обузело... Кад сам први пут погледао у очи ове „момке“, схватио сам да мој живот више никад неће бити као пре.

Антон је почео редовно да помаже прихватилишту. Долазио је, неговао животиње, шетао их, понекад им је доносио храну. Тада није могао да им помаже новчано, али је просвећивао пријатеље и познанике. Заједно су у друштвеним мрежама објављивали информације о својим штићеницаима, качили су по граду листиће с фотографијма паса и мачка причајући о томе какви су, описујући њихов карактер, говорећи о томе да жељно чекају своје газде. И постепено је њихов мали напор почео да даје плодове. Једни су помагали новчано, други у храни, трећи лековима, а неки су, што заслужује велико поштовање, узимали штићенике из прихватилишта и водили их кући, и то не само здраве, већ и болесне – с три ноге, слепе, глуве, а таквих, нажалост, има јако много. Антон се сећа:

- Што се мене тиче, пас с банера сад живи с нама. Зове се Џек и родитељи га обожавају. Посебно мама. И чини ми се да су поносни на мене и грде ме што нисам раније признао чиме се бавим у слободно време. Сад заједно идемо у прихватилиште викендом. Могу да кажем да је волонтирање веома учврстило нашу породицу.

И ако у једним породицама вест о томе да дете жели да волонтира прихватају с радошћу, у другима се родитељи и рођаци скептички односе према идеји да ће њихово дете некоме помагати, јер „још увек не могу сами за себе да се брину“.

Међутим, млада генерација Руса никоме ништа не жели да докаже. Она се једноставно прихвата посла и чини добра дела.

Аљона Ракитина,