Трећа сила арапских револуција

Војска је кључни елемент арапских револуција. Ова реченица, која се у последње време могла чути у светским медијима добила је још једну очигледну потврду. Египатски генерали, који су наизглед равнодушно посматрали наступе опозиције, одједном су преузели иницијативу и свргли председника Мурсија. По речима аналитичара, то се могло очекивати: улога војних лица у политичком животу већине арапских земаља је традиционално велика.

Војска се не бави унутрашњом политиком – то је раширено мишљење. Ипак, од најстаријих времена војна лица су се у доброј мери бавила политиком. Императоре, цареве и кнезове свргавали су и постављали на тронове мачеви легионара, сабље драгона и бајонети припадника гарде. Истина, ситуација се мењала како се ближило наше време: закони свих земаља војску дефинишу као инструмент за одбрану од спољашњег непријатеља. Међутим, кад ствар дође до револуције, војна лица ипак имају последњу реч.

Данас у већини водећих светских држава војска испуњава своје директне обавезе – штити мир грађана од евентуалног спољашњег напада. Помаже мирном становништву у случају природних непогода или техногених катастрофа. Међутим, има земаља у којима војници представљају трећу силу, заједно с влашћу и опозицијом. У суштини, баш и не трећу, већ прву. Тако је било 60-70-ох година ХХ века у латиноамеричким државама. Оваква је ситуација и данас у многим афричким државама. И у исламском свету понашање војске и даље има главну улогу, што су очигледно показали догађаји последњих година. У таласу „арапског пролећа“ војници су или уступили место исламистима – као што је то било о Египту, Либији и Тунису или подржавају власт – као што се то дешава у Сирији.

Али, египатска војска је сад одлучила да промени партију. Треба рећи да Египат представља најочигледнији пример скривене „војне владавине“, истиче политиколог Кирил Бенедиктов.

- Што се тиче Египта, у току последњих неколико деценија војска је била права власт. Можда скривена, можда није потпуно била на површини. Али јасно је да је Хосни Мубарак био управо представник војске. И сам одлазак Мубарака и садашњи преврат са сменом Мурсија представљају испољавање реалне власти која се у Египту не мења дуги низ година. Супротстављања „Муслиманске браће“и либералног дела друштва су само таласи на површини мора.

Сасвим је могуће да се египатски генерали не би превише ни крили, али је, како истиче стручњак, проблем каирског генералитета у одуству истакнутог харизматичног лидера. Зато се и мора тражити политичка фигура међу друштвеним и религиозним прегаоцима.

У мањој мери се у низу земаља исламског света данас издваја Туска. Иако овде, наизглед, војска никад није нарочито сумњала да ли да се меша у унутрашњу политику – генерали су спремно решавали сваку кризу по свом нахођењу. Међутим, политика премијера Реџепа Ердогана и „тиха исламизација“ земље су обавили свој посао, истакао је политиколог Алексеј Мартинов.

Последњих година Ердоганова политика је била усмерена на смањење улоге војске у друштву. Он је извршио озбиљну ротацију генералитета, најпопуларније генерале је послао у пензију. И турска војска данас нема ниједан тако значајан ауторитет у друштву и држави, као на пример, у Египту. Видимо да је утицај војске у Египту омогућио да се ситуација потпуно преокрене: да се врати status quo, да се земља врати на световни пут развоја. У Турској се у наредним годинама не може предвидети такав сценарио.

Огроман утицај војних лица на друштво у арапским земљама Блиског истока и у Турској политиколог објашњава особеностима њиховог формирања. По речима стручњака, овде уопште није ствар у исламу: једноставно, саму државну структуру је стварала војска и стварала се око војске.

У међувремену, поред Сирије која се заглибила у грађанском рату и Ердогана који сања о регионалном лидерству снагу сакупља колос. Иран се не стиди да унутрашње конфликте разрешава уз помоћ Корпуса стражара исламске револуције. И уопште, моћ иранске војске је, без обзира на године међународних санкција, значајно порасла. По мишљењу посматрача, Техеран је већ остварио техничку моћ над суседима, који су ослабљени унутрашњим размирицама. Куда ће ова моћ бити усмерена?

Револуције у арапским земљама су принудиле војску да се хтела то она или не умеша у борбу за власт – без обзира да ли је то ради олакшавања прелазног процеса или заштите режима. Понашање војних лица (нарочито највиших чинова), њихова верност власти или опозицији, одиграли су одлучујућу улогу. Међутим, истовремено се испоставило да је положај војске нестабилан. Није због тога стварана.

Андреј Смирнов,