Генерал

1995. година. Италија. Отац и ја смо на плажи градића Рићоне. Имао сам тада 13 година. На неколико километара од града је авиобаза ''Авиано''. Са размаком од неколико минута узлећу по 2 Ф-16 и лете преко Јадрана. Тамо за морем је Босна. Нато је увео забрану летења над Босном, али су одустали од пешадијске операције. Многи моји будући другари су тамо са ознаком Војске Републике Српске на рукаву. Али ја сам тада имао само тринаест година и до нашег упознавања ће проћи још много времена. Новине сам читао са оцем, одмах чим сам научио да читам. Разумети конфликт у Босни тада кроз призму руских медија је било немогуће. Лежали смо на плажи и гледали на узлетајуће Ф-16 над нама.

Ја сам питао: ''Тата, а за кога смо ми тамо?'', одмахујући главом према мору.

Отац је без размишљања одговорио: ''За наше''.

Ја: ''Тата, а ко су то наши? У новинама пишу што су тамо све Босанци.''

''Срби, наравно'', одговорио ми је отац.

Пролеће 1999. године. Завршавао сам 11. разред 501. московске школе. Ни за какав интернет ми још нисмо ни чули. Али ја свако вече прелиставам све новине, вести са телевизије и записујем све о рату у Југославији у посебан документ. Ујутро у школи пре часова мој друг Паша и ја смо цртали карту Југославије на табли и обележавамо шта је НАТО бомбардовао и где су, приближно, србска војска и ПВО срушили непријатељске авионе и ''томахавке''. Пре часова смо проводили политичко инвормисање нашег разреда. Тада сам се и дефинитивно определио за своју будућу специјализацију.

13. маја 2013. Централни затвор у Београду. Код мене је дошао адвокат, који ме је извукао из петодневног вакуума. Другари су ми нашли једног од најбољих србских адвоката, Горана Петронијевића. Господин Петронијевић је био један од правних заступника Слободана Милошевића у хашком трибуналу, а сада је у групи бранилаца првог председника Републике Српске, доктора Радована Караџића. Са Гораном сам се и раније сретао. У мају 2009. на конференцији института словенских наука у сали за конференције президијума РАН. Конференција је, углавном, била посвећена разјашњавању мита о геноциду у Сребреници. Одмах смо увидели да имамо много заједничких познаника. Горан је набрајао ко се од многобројних србских пријатеља повезао с њим, предложио ми своју помоћ и предао ми поздраве. А најпријатније је било чути, да су ми позраве из Хага предали др Војислав Шешељ и Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, главнокомандујућег ВРС (Војске Републике Српске). 26. маја, Дарко је крстио свог сина, унука генерала. Ја сам се сетио да су тачно пре две године 26. маја 2011 оперативци БИА у војвођанском селу Лазарево ухапсили генерала Младића.

Када су оперативци ушли у запуштени дом, у ком се генерал крио последњих година, он је седео за столом. Пред њим је стојао пиштољ ЦЗ са метком у цеви. Незвани ''гости'' га нису изненадили. Он их је чекао много година. То чекање му је нарушило здравље и генерал је био у дубокој депресији. Рекао им је само једно: ''Ја сам генерал Младић.'''ЦЗ је остао да стоји на столу. Колико дана и ноћи је генерал тако провео, седећи и гледајући у њега. Не тако давно дивили су му се амерички генерали. Весли Кларк је на столу држао његов портрет, а речи генерала, као одговор на предлог о могућој копненој операцији НАТО у Босни: ''Тада чемо ми прећи у контранапад на линији Трст – Беч'' су терали на озбиљно размишљање чак и најагресивније ''јастребове'' у Пентагону и Бриселу. А сада је морао да се крије, буквално у шупи у дворишту свог рођака.

Ми смо били у селу Лазарево заједно са коресподентима ''Комсомољске правде'' почетком јуна 2011. Само пар недеља после хапшења генерала. Видели смо ту кућицу. Издалека су нас, не кријући се, снимали неки несхватљиви људи у мајицама ''Сочи 2014''. Комшије нису хтеле да причају са нама без диктафона, бежећи и закључавајући се у својим кућама. Само младићи, који су поправљали стари ''Москвич'', су пристали да одговоре на неколико наших питања без диктафона. БИА је уплашила све комшије и рекла им да је најстрожије забрањено да причају са новинарима, угрожавајући да их назову ''помагачима'', које је тражио трибунал у Хагу. А то је кривично дело. Много касније случајно сам се сретао са житељима тог села и сви су тврдили да је цело село знало, да се Ратко Младић ту крије. У потпуности верујем у то. Србија је мала земља, овде нема тајни и сви све знају

Колега генерала, доктор Караџић, је живео сасвим другачије. Пустио је дугу, густу браду, постао непрепознатљив, поново се оженио, постао народни исцелитељ, и као такав се чак и на телевизији појављивао. У омиљеној кафани је седео искључиво под сопственим портретом. Упркос општеприхваћеном мишљењу, њих двојица се никада нису слагали. Песник и југословенски дисидент-идеалиста, искрено верујући у америчку слободу и демократију, др Радован Караџић, и тврди прагматик, верујући само у силу, генерал Ратко Младић. После потписивања Дејтонског споразума, који и до дан данас гарантује постојање Републике Српске у оквиру Босне и Херцеговине, будућност Караџића и Младића је гарантовао тајни договор са Ричардом Холбруком, да се повуку из политике, а да их међународно правосуђе ''не нађе''.

Док је постојала Милошевићева Југославија, тај договор је био на снази. После револуције 5. октобра све се променило. Нова власт је увек знала где се налазе Младић и Караџић. Питање је само било: ''Када?'' Када ће новој политичкој елити Републике Србије одговарати да их преда Хагу. Пре годину дана смо разговарали са људима, који су такорећи, блиски високим државним функсионерима Србије. Са њима смо разговарали о Младићу и Караџићу и о будућности Косова. Младића и Караџића су назвали ''неопходним жртвама'', да они морају да пострадају за бољу будућност због свог народа и државе. А за Косово су жестоко одговарали, да је по Уставу Косово неодвојиви део Републике Србије. Ја сам им одговарао, да са таквим приступом, ''страдање ради будућности'', ће једноставно морати да промене Устав. Прошло је годину дана. У приселу се воде преговори са Хашимом Тачијем, а јавност припремају за референдум о измени Устава.

8. маја 2013. када су ме ухапсили на аеродрому ''Никола Тесла'', на путу за ''29 новембар'' (аналог руском ''Петровка 38''), пролазили смо поред Министарства иностраних послова Србије.

Један од оперативаца ме је упитао: '' Новинар, јел знаш шта се овде налази? Они те изручују, не ми''.

''Знам. Био сам тамо као гост Вука Јеремића кад је још био министар иностраних послова.''

''И о чему сте причали?''

''О Косову.''

''Шта ти знаш о томе?''

''Ја сам био тамо пет пута. А Ви?''

''Мислиш ли да је нама овде лако?''

Погледао сам на његов набрекли стомак, стиснут појасом у колима. Са таквом стомачином, наравно, да није лако.

У Хагу је генерал поново постао онај стари. Поново се родио као феникс. Челични главнокомандујући, што води ратна дејства у новим условима. Уверен, да је седећи у тој ћелији, Младић размишљао како је требало радити ван шаблона, освојити Сарајево, уништавати такозвану армију БиХ (војску босанских Муслимана), кренути на Загреб. Зато што су ''побеђени у невољи'', а ''победницима се не суди''. Договор са Холбруком је био грешка. Тог 26. маја генерал је направио правилан избор. Није се латио свог пиштоља ЦЗ. И поново уништава Непријатеља, сада у Хашком трибуналу. У очима историје он је већ победио, а да су Непријатељи изгубили.


Аутор: Иља Горјачев, Централни затвор у Београду, 29. маја 2013