Блицкриг Салима Идриса у Сирији

15. јуна напчелник штаба "Вишег војног савета" побуњеника Салим Идрис обећао је да ће за шест месеци разбити редовну армију Сирије. Ако наравно Запад да новац и коначно научи побуњенике да ратују. Недељу дана раније он је изјавио да сиријска опозиција не планира да учествује у међународној конференцији за регулисање конфликта у Сирији док јој не дају још оружја и муниције.

Тачније, у његовим плановима није срамни компромис, већ победа. За пола године "Виши војни савет" освојиће умове и срца својих потчињених, побуњеници ће окупити професионалне трупе које су обучили западни инструктори и избрисати са лица земље сиријску армију од 300 хиљада са њеним авионима, топовима и тенковима?

Али постоје објективне препреке за блицкриг побуњеника. О њима је говорио сам начелник генералштаба још почетком маја. Салим Идрис се жалио да међу његовим борцима скоро да нема професионалних војника. Последица су губици, одсуство ефикасне тактике деловања, сарадње и везе, нерационални утрошак муниције и слично. Зато Војни савет и тражи инструкторе. Они ће доћи и научити. Али постоји питање. Устаници уче већ одавно и учитељи нису баш најгори. Тако су прошле године тамо ухватили групу експерата француске војне обавештајне службе DGSE.

Али могуће је да Сиријска слободна армија жели другу науку. Да узима градове, утврђене регионе, да уништава значајне снаге противника, борбену технику, војне објекте... Сваки војник зна да су за такве операције против редовне армије потребни техника и наоружање, у најамању руку једнаки потенцијалу противника. О томе да руководство "Сиријске слободне армије" тражи тенкове, топове и авионе нико за сада није саопштио. Зато се зна да су им потребни бацачи граната и преносна средства ПВО. Ово су средства партизанског рата, чији ј ециљ да одуговлаче и да дочекају док авиони и тенкови не стигну у помоћ у току нове пустињске олује. Али изгледа да је неће више дочекати. Као ни новац.

Зашто? Јер по речима Салима Идриса, "Сиријска слободна армија" нема средстава за снабдевање и чак исплату плате борцима. Наравно, уз брзу победу ратовали би за идеју, као у Либији. Али новац и озбиљно наоружање не дају. И неће дати, управо због Либије. Редови побуњеника, као и тамо, и у Сирији врло су препуњени исламистима. У сличној ситуацији једне су већ финансирали и добили труп амбасадора САД.

Рецимо, специјалне службе ће поделити устанике на своје и туђе, и Запад ће дати све што траже? Коме? Снажној и борбено способној уједињеној груапцији свих снага отпора? Не. У мају Селим Идрис је признао да су његови оружани одреди распарчани. Он се жалио што не контролише дејства низа великих групација устаника. Још отвореније у Њујорк Тајмсу изјаснио се један од лидера сиријске опозиције у Истамбулу: Виши војни савет није најбољи представник батаљона који ратују у Сирији. Зашто онда да им се да новац?

Како објашњава један западни дипломата, Салиму Идрису је потребан новац, оружје и муниција да се утврди у улози лидера и да освоји поверење међу борцима. Пола године пре победе начелник штаба почиње тек да јача улогу лидера?

После таквих откровења војног руководиоца "Сиријске слободне армије" остаје познати утисак. Прво револуција и светле наде, затим бескрајно међусобно истребљење. И стална обећања скоре победе. То је Авганистан. Да ли Сирији може да се пожели његова судбина?

Вадим Ферсович,