Русија - ЕУ: економија диктира приоритете

Редовни самит Русија-ЕУ, који је почео у понедељак (3. јуна) у Јекатеринбургу, позван је да подстакне развој односа између Москве и Брисела у свим кључним сферама. Међутим, изгледа, најважније је у савременој етапи активирање политичке сарадње. Коментар нашег посматрача Петра Искендерова.

Управо за данашњи самит Русија-ЕУ званична статистичка агенција ЕУ Eurostat објавила је податке, који сведоче да је у обиму успостављен нови рекорд, он је постигао врхунац у износу од 123 милијарде евра. Динамика увоза из Русије такође је претрпела импресивне промене, постигнувши износ 213 милијарди евра.

Са гледишта регионалних предности, Русија заузима треће место у спољној трговини ЕУ после САД и Кине. Основни извозници у Русију међу земљама-чланицама ЕУ су Немачка (38 млрд евро 2012. године), Италија (10 млрд евро) и Француска (9 млрд евро).

То су само цифре. Шта стоји иза њих? Пре свега, тесна трговинско-економска сарадња Русије и ЕУ. И то, та се сарадња, како сведочи динамика трговине само појачала у периоду кризе. Није случајно Брисел приморан да подржава редовне консултације с Русијом, САД, Кином и другим партнерима. У Бриселу су од почетка придавали велики значај сопственим финансијским интервенцијама – пре свега, преко Европског механизма стабилизације (ESM), планирало се «уложити» до 1 билиона евра. Међутим, стварност је испала сложенија од прорачуна бриселских експерата – подсетио је у разговору с «Гласом Русије» шеф катедре светске политике Више школе економије Максим Братерски:

- Питање је у томе ко ће издвојити тај билион евра, јер сви знају да су основни донатори еврозоне пре свега немци. Зато се одлука о ESM налазила у рукама сопствено немачких политичара. Управо ће немачка економија вући воз. Поред тога, немачким пореским обвезницима није јасно, зашто они, радећи пуном паром, морају да плате, например за Грке. Зато техничко решење постоји. Веома се тешко усваја политичко решење.

Многи западни аналитичари често истичу да је реч у односима Русије и ЕУ не о реципрочној трговини, већ о зависности Брисела од Москве и, у вези са тиме постојању код руских власти «гасне», «нафтне» или још неке сличне «батине». Како је познато, ЕУ увози до половине неопходних енергената. У перспективи ће зависност ЕУ од спољних извора енергената само расти, те до 2030. године може да постигне 70%. У складу са сопственим прогнозама бриселског Центра економских и политичких истраживања (CEPS), 2020. године би Русија могла да испоручује у Европу око 250 млрд кубика гаса, што ће сачињавати отприлике половину европске потражње за гасом. Међутим, нажалост, политика ЕУ управо у енергетској сфери као да има за циљ не сарадњу с Русијом, већ њено кажњавање. Ипак без Русије у решавању енергетских проблема ЕУ очито не може да изађе на крај. Међутим, ради тога је неопходно уклонити главну сметњу у односима Москве и Брисела у енергетској области – наметање руској страни «Трећег енергетскоо пакета». То је поново потврдио стални представник Русије при Европским Заједницама Владимир Чижов, иступајући недавно у Европарламенту. Он је позвао ЕУ да отклоне од деловања тог пакета трансграничне енергетске пројекте.

Међутим, економска сарадња РФ и ЕУ никако се не сме сводити на энергенте. Земље-чланице ЕУ активно инвестирају у руску еэкономију. Међу водећим инвеститориа у Русију су такве кључне с финансијско-економског гледишта државе ЕУ као што су Холандија и Луксембург. Високи показатељи у тој сфери су такође код Немачке и Велике Британије. Без сумње, напредак у тој сфери би био већи да није деструктиван утицај политичких ситуација, повезаних с претераном ангажованошћу политике ЕУ према Русији - испричао је «Гласу Русије» експерт Међународног института хуманитарно-политичких истраживања Владимир Брутер:

- Између Русије и Европе, између Русије и сваке земље ЕУ постоји недопустиво ограничена размена политичких информација и размена мишљења на нивоу политичара и експерата. Та се размена често своди на то, да у Европи примају само оне, ко сам у принципу то жели, а ко је довољно ангажован.

Развој односа толико важних геополитичких играча, као што су Русија и ЕУ је сувише важан и актуелан задатак да би његово решавање зависело од конкретних личности. Како сведоче статистике – Москва и Брисел више зависе једни од других него што би хтели они, који и даље користе застареле категорије «хладног рата».

Петар Искендеров,