Размишљање о смрти као уметнички објекат

Шта се може понети на последњи пут? Управо ово питање су поставили организатори пројекта „Мој најважнији кофер“. Варијанте овог специфичног пртљага које су понудили људи различитог узраста и социјалног положаја могу се видети на изложби отвореној у московском Мањежу.

Данас човек уопште не мора бити уметник да би се бавио уметношћу. А и сам појам „професионални уметник“ постаје све расплинутији. Тако и пројекат „Најважнији човек за мене“ није смислио уметник, чак не ни координатор, већ власник погребног друштва из Немачке по имену Фриц Рот. Пре неколико година он је потпуно различитим људима предложио да спакују кофер за свој последњи и најважнији пут – онај из којег више нема повратка. Спаковани кофери су приказани на изложби која је изазвала велико интересовање и ватрене дискусије у штампи.

Сад је овај пројекат представљен у Москви. Руски учесници су келнерица и нафташ, психотерапеут и новинар, историчар религије и директор цвећаре, као и познати глумци, фотограф и историчар уметности. По мишљењу координатора изложбе Волфа Ироа, за Фрица Рота је овај пројекат, с једне стране покушај да схвати механизам потискивања појма смрти из друштвене свести, с друге, позив на размишљање о животу и смрти.

Без обзира на то што је концепција изложбе наводно прилично мрачна, сама експозиција не оставља такав утисак. Занимљива цртица: поред кофера се излажу оригиналне анкете аутора-путника у којима су описали – с различитим степеном озбиљности – своју концепцију пртљага. Независно од тога колико су искрени описи, сваки експонат се претворио у својеврсну исповест. Истовремено, изложба није занимљива само за поклонике модерне уметности, већ и за психологе: уз помоћ комплета који аутори намеравају да понесу на онај свет занимљиво је направити покушај стварања психолошког портрета учесника у пројекту.

У изложбеним салама половину експоната су направили Немци, а половину становници Русије. Разгледајући ове уметничке објекте човек и нехотице долази на мисао о томе да је смрт ваннационална појава, често се не може схватити одакле је аутор овог или оног рада. И док једни сматрају да ће им на другом свету добро доћи омиљене књиге или укрштенице, други желе да понесу мирис ружа и топлоту свећа. Међутим, има и оних који сматрају да смрт није крај, већ почетак новог пута и зато су се приликом спремања опскрбили само листовима белог папира, планирајући да на овом новом путу напишу нову књигу потпуно другог живота.

Армен Апресјан,