"Војни атом" се ставља под контролу

Да ли је могуће контролисати процес стварања технологија двоструке намене које представљају претњу за развој нуклеарног оружја? Над овим глобалним проблемом ломе главу водеће светске силе, али без резултата. Ових дана у Швајцарској, у оквиру Међународног луксембуршког форума, сазваног по поводу спречавања нуклеарне катастрофе, води се интензивна дискусија о реалним и потенцијалним претњама у тој области.

Неки стручњаци верују да постоје рецепти против ширења оружја за масовно уништење. Један од њих је стварање затвореног центра, у сарадњи са Међународном агенцијом за атомску енергију (МААЕ), куда би се стицале све информације обавештајних и техничких служби најразвијенијих земаља. Агенција без видљивих резултата, већ дуги низ година покушава да утиче на државе, које су из различитих разлога заинтересоване за развој нуклеарног оружја.

У међувремену, форма традиционалне "нуклеарне петорке", која је обухватала Совјетски Савез, САД, Велику Британију, Француску и Кину, одавно је превазиђена. Данас, Индија, Пакистан и Северна Кореја исто тврде да поседују бомбу. Предпоставља се и да Израел, који је окружен непријатељима, такође поседује ово моћно оружје. У претенденте се убрајају и Бразил, Турска и Египат. Да не говоримо о Ирану - неизбежној главобољи америчких и европских "миротвораца", који ту и тамо врше операције против власти независних држава.

Да ли је у том контексту неопходно драматизовати пораст нуклеарног клуба? Из неконвенционалног угла о даљим перспективама по овом питању, исказује своје мишљење главни уредник часописа "Атомска стратегија" Олег Двојников.

- Ако следимо логику да је нуклеарно оружје средство уздржавања и да обезбеђује мир за много година, може се закључити да то и није тако лоше. Хајде да размислимо: да је нуклеарно оружје било у Ираку, Сирији, Србији, да ли би дошло до познатих сукоба

Међутим, са овом тачком гледишта тешко да ће се сагласити чланови Савета безбедности УН и експерти МААЕ. Међутим, де факто, њихове изјаве и остају само добре намере. Упркос подршци напорима Агенције од стране западних влада и Русије, она нема ауторитет, политички утицај и техничке капацитете да контролише "Светиње над светињама" својих противника – Центре за развој најновијих технологија. И суверене државе, није грех признати, имају право на тајне.

Чак шта више, питање законитости поседовања нуклеарног оружја у великој мери зависи од процене. Уосталом, такозване цивилизоване земље, које се противе проширењу нуклеарног клуба и које неке државе сматрају уљезима, и саме су више пута у историји биле агресори. Зато се и број оних који намеравају да дођу у посед овог смртоносног оружја повећава: то је нормална ствар. Оно им је гаранција безбедности усред растућих тензија и глобалних економских проблема. Друга ствар је што неразвијеност и политичка нестабилност и могућност да терористи могу доћи у посед бомби може изазвати озбиљне проблеме у свету.

Данас, 22 државе игноришу ратификацију протокола о неширењу нуклеарног оружја. То представља доказ не само о њиховим далекосежним плановима, већ и о њиховим активном деловању у том правцу. Може ли се направити заокрет и створити нова, суштински паралелна са МААЕ, структура? Није превише оптимистичан по том питању члан Савета за спољну и одбрамбену политику, Владимир Аверчев.

- Највероватније, већ постоји програм за размену информација између обавештајних служби нуклеарних сила. То је оно што ми званично не знамо и не мислим да ће стварање међународног центра, у којем би се скупљале све информације, укључујући и оне из обавештајних служби, бити успешан пројекат. МААЕ је већ такав центар. Међутим, обавештајни извештаји - осетљиво је подручје, где квалитет и потпуност података зависи од степена поверења између безбедносних служби и, према томе, ствар је политичке сарадње.

Међутим, европски аналитичари се надају да ће се пронаћи механизми за откривање у раном стадијуму стварање нуклеарне технологије од стране држава које не би требало да их има. Али постоји још једно питање: шта ако су "недобронамерне" земље већ дошле до црвене линије? Западни политичари изражавају потребу за превентивним мерама у таквим случајевима, посебно оних војног карактера. Зар такве мере неће постати узрочницима великих трагедија? Чини се да је ова дилема још увек нерешива.

Илија Харламов,