Увођење виза као стални метод притиска Европске уније на Србију

Сваки пут када разговори о Косову и Метохији западну у неку врсту пат позиције, односно када србска страна покаже било какву, па макар и привремену вољу да на одређеним питањима истраје у одбрани својих виталних интереса, из Европске уније као прва мера притиска на Србију потегне се могућност поновног увођења виза за српске грађане.

Тако је било и овог пута када је немачки министар иностраних послова Вестервеле посетио Београд и затражио моментално укидање институција Републике Србије на Космету, назвавши их паралелним институцијама. Србско нећкање по том питању и вербално-медијско стидљиво опирање том захтеву, одмах је добило свој одговор из Европске уније, тако што се поново из Брисела огласила европосланица Тања Фајон по питању могућег увођења виза.

То је на свој начин прошлог месеца признао и први потпредседник владе Србије Александар Вучић, када је дословно изјавио да је «Бриселски споразум начин да Србија опстане, да не будемо изловани и да нам не уводе визе».

Дакле, отприлике у исто време када је Београд изразио своје тихо неслагање са ултимативним захтевом Немачке, ког је донео са собом немачки министар Вестервеле, да у јужној србској покрајини прво морају бити укинуте српске институције, уследила је изјава Тање Фајон, у разговору за београдски дневни лист „Вечерње новости“, у коме је представљена као члан Европског парламента и садашњи известилац „из сенке“ за суспензију безвизног режима. Она је том приликом казала да постоји веома велик притисак земаља чланица и Европског савета да се поново уведу визе. По њеним речима, они траже да се, што је пре могуће, усвоје потребне мере на основу којих би добили могућност да уведу привремену суспензију за било коју земљу, али јасно је да би се прве на мети такве одлуке нашле земље западног Балкана, односно управо Србија у случају било каквог истрајног одбијања да поступи по жељама Европске уније у имплементацији Бриселског споразума.

Међутим, иако се подразумева да слобода несметаног кретања има велики значај, ипак се поставља питање у којој мери су грађани Србије искористили то право након што им је Европска унија укинула визе. А подаци који се тичу тог питања су донекле изненађујући, с обзиром да се показало да је у првој години безвизног режима, као последица беспарице и ниског животног стандарда, број грађана Србије који су путовали у иностранство остао на истом нивоу као и раније, а потом је број путовања по неким објављеним подацима порастао само за скромних 20 процената. А у Босни и Херцеговини је ситуација након укидања виза била готово парадоксална, с обзиром да је тамошњи директор граничне полиције тада званично изјавио да грађани Босне и Херцеговине после укидања виза путују чак још мање него у време постојања визног ограничења за земље Европске уније.

Ипак, имајући у виду до које мере је властима у Београду важно добијање датума за преговоре, чини се да нису ни потребни било какви отворени или прикривени притисци са могућим поновним увођењем виза за српске грађане. Стога, упркос тренутним изјавама србских званичника о томе да су неприхватљиви захтеви да се укину српске институције на Космету пре него што буде формирана Заједница србских општина, не треба се нимало изненадити ако премијер Дачић на вечерашњим разговорима у Бриселу са Хашимом Тачијем и европским посредницима, пристане и на тај услов.

Другим речима, то значи да највероватније можемо очекивати да ће србска страна попустити пред захтевима које је Београду испоручио немачки министар Гвидо Вестервеле, а то ће србској јавности као и раније бити представљено као још један „тешки компромис“, уместо правог израза – „попуштање“ и „предаја“.

И зато, у суштини уопште и није било потребно да се оглашава посланица Европског парламента Тања Фајон и да суптилно подсећа Србију на сталну могућност поновног увођења виза, јер србски државних врх који води преговоре о изради и примени Бриселског споразума ионако сваки пут после стидљивог нећкања, на крају увек каже „Да“.