Зашто су Срби несрећан народ?

Мислиоци, интелектуалци, психолози и разни други људи са великим животним искуством покушавали су сваки са своје тачке гледишта да језгровито и кратко дефинишу шта је то срећа за сваког појединца, али и за читав народ. Једну од таквих дефиниција среће дао је и класик руске књижевности Лав Николајевич Толстој, који је рекао следеће – „Да би човек био срећан, потребно је да верује у могућност да оствари срећу.“ Ако узмемо да је ова Толстојева мисао најприближнија истини, онда би се могло рећи да Срби у целини више не верују ни у саму могућност да ће икада досегнути срећу. Ево о чему се заправо ради.

Дакле, по резултатима истраживања, ког је спровела агенција Галуп, Срби су сврстани међу десет најнесрећнијих народа на свету. Отуда се поставља питање – зашто је то тако и ко је Србима покварио садашњост и уништио веру у бољу будућност?

Поменуто истраживање које је спроведено широм света у великом броју земаља на свим континентима показало је да се једва нешто више од половине свих србских грађана, односно 52 процента свих становника Србије, осећа поштовано и задовољно, а са тако малим бројем задовољних сврстани су на само светско дно. Анкетираним људима је свуда постављено исто питање: «Да ли сте се последњих дана осећали поштовано и да ли сте се смејали и у нечему уживали?».

С обзиром на поражавајуће мали број грађана који су одговорили потврдно, а њих је била једва половина, јасно је да нешто дубоко не ваља у србском друштву, јер постоје и многе друге земље у којима владају велика материјална криза, незапосленост и сиромаштво, али у тим државама очигледно постоји и одређени оптимизам да ће проблеми бити решени, ако је одабран правилан пут опоравка.

На пример, сличну анкету је недавно спровео и Сверуски центар за истраживање јавног мњења, у потрази за одговором на питање колико је становника Русије задовољно својим животом, а резултат је показао да целих 80 процената Руса сматрају себе срећним људима. Притом се дошло до сазнања да је за последњих 20 година чак удвостручен постотак Руса који се сматрају срећнима, и то са 42% у 1992. години, па до садашњих скоро 80%, међу којима предњаче млади људи, а у исто време је удео несрећних опао са ондашњих 36 на свега 15%.

Стога, да се вратимо за тренутак на почетак приче, на ону дефиницију среће коју је дао Лав Толстој. По њему осећај среће не произилази само из тренутних околности у којима се човек и народ налазе, него још више од тога шта очекују од будућности.

Огроман проценат Срба који се осећају несрећнима, по Толстоју се може тумачити одсуством вере у било какву бољу будућност, а то опет значи да Срби у највећој мери сматрају да се као друштво у целини не креће у правцу који обећава успех, бољи живот и просперитет.

А то свакако није ништа необично ако се узму у обзир све невоље и недаће којима је Србија у протеклим годинама била изложена, а које на жалост и даље трају. Јер не само да су у данашњем тренутку у Србији на рекордно високом нивоу незапосленост, сиромаштво и бела куга, него се у јавности често користи и реторика која ни мало не говори да су тешка времена прошла. Штавише, и током недавних преговора у Бриселу са Приштином и европским представницима поводом Косова, србски званичници су отворено изјављивали да се земља налази у изузетно тешком положају, и како су се том приликом изражавали - «као пред Рамбује», а као што се добро сећамо, то је био увод у драматичне тренутке који су донели само санкције Запада и бомбардовање Србије.

И зато није ни мало чудно да се становници Србије и даље после толико година осећају у огромном броју несрећнима и без великог оптимизма гледају у будућност. А да би се то схватило, није потребна чак ни Толстојева дефиниција среће.