Земља рехабилитованог нацизма?

У румунији се не обележава дан победе над нацизмом, зато се Дан Европе који пада на 9. мај обележава широко. Други светски рат није заборављен, али румунске валсти више воле да не скрећу пажњу на годишњицу велике победе над нацизмом.

Други светски рат у Букурешту се спомиње само у контексту три „велике трагедије“. Ове „трагедије“ ни мало се не подударају са правилним схватањем светске историје. Званична политика и реторика, као и медијска стратегија румунских елита своди се на покушај не само да се убледи сећање на румунске нацисте, већ и да се представи СССР у улози главног злочинца 20. века.

Велике тагедије о којима воле да говоре румунски политичари и део румунске интелигенције уклапају се у оквире пронацистичког и русофобрског дискурса, који већ 20 година трује односе између Букурешта и Москве.

Прва трагедија је заузимање Бесарабије од стране Стаљина на лето 1940. године. Са тачке гледишта савременог румунског естаблишмента, то што је СССР вратила себи 1940. године територије које је Румунија заузела 1918. године јесте злочин. На сећања о зверствима румунске армије на окупираној територији постоји један одговор: румунска армија у савезу са немачким трупама ослобађала је своју територију. Са тачке гледишта румунске власти, нацистички џелати су просто жртве геополитичких игара и борци за слободу Румуније. У оквиру овог дискурса учешће румунске армије у борбама ван граница Молдавије није злочин, већ само трагична грешка команде, која се у сваком случају може отписати на притисак од стране Берлина. Када је председник Румуније Трајан Бесеску изјавио да би 1941. године издао наредбу за напад на СССР, он није изражавао неку маргиналну тачку гледишта, већ је означио сав савременог румунског естаблишмента.

Друга велика трагедија које воли да се сећа Букурешт је долазак комунизма са Црвеном Армијом. СССР оптужују за претарање Румуније у сателит, као и за препресије против представника владајуће класе. Није уобичајено сећати се да су ове репресије спроводили сами румунски комунисти. Као што није уобичајено памтити да је Стаљин поклонио Румунији онај део њене територије коју је Хитлер натерао да предају Мађарској. Да није било тог Стаљиновог поклона, Трансилванија, тачније четвртина румунске територије, сада би се налазила ван јурисдикције Будимпеште.

Са друге стране, румунски политичари воле да се сећају репарација које је Румунија платила СССР. Шта више, Румунија на званичном нивоу тражи да се врати део румунских златних резерви које су доспеле у СССР као део ових репарација. Очигледно да власти Румуније не само да не осећају кривицу због оног што је румунска армија учинила у време Другог светског рата, већ сматрају Румунију невином жртвом СССР. Шта више, у Румунији влада мишљење да је одлука да се Румунија призна губитничком страном била неправедна, јер она је прешла на страну завезника 1944. године. Мада је то било учињено тек онда када су совјетске трупе већ напредовале унутар румунске територије.

И тако ако председник Румуније изјављује да би дао наредбу за напад СССР, ако председник националне банке говори да је повратак злата урачунатог у репрацију његово животно дело, ако познати блогер пише да 9. маја Русија обележава победу над народима Источне Европе, победу која је била олакшања завером са Хитлером, може се смело тврдити да је у тој земљи нацизам де-факто рехабилитован.

Како реаговати на ову ситауцију? Могуће треба искористити искуство Израела. Ванредно оштре реакције на сваки покушај да се изјави да у Румунији Холокауста није било наводе чак најватреније присталице оправдавања румунских нациста да коригују своје јавне изјаве. Могуће ако иза сваке русофобске изјаве или русофобрског демарша који скрнави сећање на пале у Великом Отаџбинском рату буде следила максимално строга реакција, румунски естаблишмент ће добити стимуланс за денацификацију свести.

Валентин Миндрешеску,