Ратовали су Југословени очајнички

„Цев дуга, живот кратак" - тако у Великом отаџбинском рату говорило о артиљерцима. Јер, понекад су имали најтеже и најризичније задатке.

Наш данашњи саговорник је артиљерац, носилац ордена Александра Невског и Црвене заставе, ослободилац Прага, Беча, Будимпеште и Београда, руски потпуковник у пензији Петар Михин. Он се сеча тога како је зачудио југословенског генерала, ципелица за српску девојку Миланку и како је узгред ослободио град Трстеник.

- Ми смо преко пута тог града заузимали село. Водимо ми борбу, врло жестоку. Одједном ми се неко пришуња од позади. Видим – човек у цивилу. Одмах сам схватио да је то партизан. Он каже, друже капетане, ви сте овде старији артиљерац?

Кажем – да.

Помозите да узмемо град.

Какав град?

На другој обали.

А ко сте ви и колико вас је?

Ја сам командир одреда. Имам 25 људи.

А тамо је река тако снажна. Помислио сам – луд човек. Шта вам је, не треба армија да се пређе таква река!

Он ме вуче ка обали, каже, видите шта се тамо чини. Ја погледам: стоји градић, леп, пријатан, чист, а на обали топови и митраљези сасвим откривени, висе крпе, суше се на жбуњу. Ја сам се зачудио – а што се Немци не маскирају? Партизан каже – они нас то намерно плаше. Ми немамо артиљерију, а митраљезима не можемо да их узмемо.

Мене је изнервирао безбразлук противника, мислим, сад ћу да их наплашим. Прилази батерија, стављам топове у плетене шупе које стоје на обали... За две-три минуте немачки заклони су одлетели у ваздух – ево шта је то кад пуцаш директно са растојања од 250 метара! Читава обала у диму, гледам, у граду, на највишој згради диже се бела застава. То се они предају, каже партизан.

Нас четворица и његових 25 војника пошли смо у град. У сусрет нам иде противник. На средини моста се срећемо, ја им командујем – оружје на земљу. Затим кажем партизану – сад ви дејствујте сами, ја сам то узгред град заузео, смеје се Петар Михин.

Вратио сам се свом команданту пука, он ми каже: Ти си херој! Дивизија са појачањем неколико дана покушавала је да узме тај град, ништа није могло да се уради. А ви сте га узели тек тако!

Огромну помоћ совјетским војним јединицама пружали су југословенски партизани којих се Петар Михин сећа као одважних и самопрегорних бораца.

- Становништво нас је дочекивало веома радосно, свечано. Људи нису знали где нас да сместе, чиме да нахране. Пријатељство је било невиђено! Да се и не говори о локалним партизанима, заједно са којима смо напредовали. Кренуо сам са хаубичком батеријом у Сокобању, али чим сам ушао у село Николац, саопштено ми је да су Немци споредним путем упали у простор између Николца и Илина, одсекли ме од батерија са коњском вучом и да морам да организујем у Николцу ноћење за послугу 4 хаубице. А пешадије немам - она се одмакла далеко напред. Мислим се: у ноћно доба ћу разместити хаубице јер Немци могу да нас нападну. Повезао сам се са локалним мештаном и тај ми каже: - Даћу вам партизане.

Почела је киша, па је захладнело. Изађох напоље и видим: у две врсте постројено је око 50 босих партизана у дроњцима, ко има италијанску, ко француску пушку и сваки по 2 метка, али одважност, храброст и жеља да помогну су све то надмашивале. Показао сам им, где морају да заузму положаје. Партизани су се ушанчили, а ми смо се вратили у кућу. Мислим се: под кишом су, у блату... а они су тако лоше одевени, сигурно ће се разићи. Говорим човеку: - Хајдемо да погледамо - а сви партизани леже на својим местима и чекају на напад. То ме је тако обрадовало - какви су истрајни, одговорни људи!

„Такву лепотицу још нисам видео. Има 14 година, а већ је виша од мајке, таква витка, живахна, смешљива и учтива. А каква је љупка - црноока, са јамицама на мало избоченим округлим образима" - пише Петар Михин у својим мемоарима о девојци Миланки са којом се игром судбине срео у Југославији. Било је то тако.

- Ноћу су из Илина кренуле 2 моје батерије са коњском вучом, кад одједном, у трбухе коња буквално се упиру руда сељачких кола. Наши вичу руски: „Куд трапате?" - а они такође вичу, али немачки. Показало се да је то немачка батерија. Увек сам учио своје: у таквим неочекиваним сусретима са непријатељем испали што пре први хитац! Некад у никуд! Али треба да одјекне, онда ће противник помислити да је код нас све организовано и промишљено! Наши су отворили такву ватру у таму да су Немци бацили све и побегли. Ујутро се укрцавам у ауто, па се возим према својим батеријама. Приближавам се Илину и видим: тамо је све разлупано - аута, сељачка кола, леже напљачкане прње са немачких возила. Мој војник подиже кутију, а у њој су ципелице за шипарицу, модерне, лепе. Кажем му: - Узми, можда ћемо поклонити некоме. Дошли смо у Илино, свратили у исту кућицу, где смо дан пре тога ручали. Тамо су домаћин у годинама који ме је подсетио на мог оца, домаћица и њихова кћи, 14-годишња девојчица Миланка. Када сам дан пре одлазио од њих, опростио се са њима, домаћин ми је рекао: - Друже капетане, пошто се заврши рат, оженићемо вас Милинком, таква добра породица ће код вас бити. Изгледа, запазио је да ми се свидела ова девојчица - лепа, црноока. Дакле, уручили смо кутију овој девојчици. Како је само била усхићена, како је играла обукавши ове ципеле! Врло је дирљива била ова сцена, а затим смо се поново опростили и кренули у Крушевац...

И на крају још једна згода Петра Михина - како је он у Руми сломио охолост једног југословенског функционера...

- Дотрча ми посилни - двојица генерала дошли су на хаубичку батерију. Видим: наш и кицошки одевен југословенски генерал. Представио сам се. Наш генерал ми каже: - Друже капетане, југословенски генерал жели да види како раде послуге топова: добили су од нас око 40 хаубица, такви топови су код њих први пут. А тај генерал се охоло држи - прсте ми пружи при руковању и одмах их обрише марамицом, као да се гадио додира са пољским официром. И он охоло, преко преводиоца, каже: - Покажите, молим, како послуге раде. То ме је зачудило - јер, били смо у пријатељским односима са борцима ЈНА, али из разговора сазнао сам да он није генерал, већ политичар и да је далеко од ратних догађаја. Дајем команду: - На места! Пали! Одјекује 8 пуцњева. Мој генерал виче: - Шта то радиш? Фронт се за 20 километара одмакао! Своје гађаш! А ја још 16 пуцњева! И одмах је прасак - на висини од око 4 стотина метара од земље грунуше експлозије: јер, бризантна граната се распрскава у ваздуху. Онда су они све разумели и почели да се смешкају. А југословенски генерал, заборавивши да има преводиоца, прилази ми, пружа руку и каже: - Но, ваши момци одлично пуцају! Узвраћам му: - А ви добро руски говорите!

То је само једна, југословенска, страница ратног живота артиљерца, потпуковника у пензији Петра Михина. Пре тога је била страшна Курска битка, после Балкана ослобађање Мађарске и Чехословачке, а већ након капитулације Немачке Монголија и Кина. Петар Михин је учествовао у рату од првог до последњег дана. Сада има 90, али живахан је и пун енергије, пише чланке и мемоаре, води друштвени живот.

- Сећам се како су Американци бомбардовали Југославију. Ми смо се нервирали као да нас бомбардују, то је било увредљиво. Мени из Москве са сузама телефонира пријатељ, каже: Петја, твој мост код Трстеника Американци су срушили! А ја сам ишао њиме, сећам се како је звецкало оружје које су побацали Немци... Југославија је једина земља у Европи која је као и ми, пружала организовани, херојски отпор Немцима. Ратовали су Југословени очајнички. Врло ми је драго што могу да честитам народима бивше Југославије Дан победе који ће бити вечно у нашем сећању. Нека они живе срећно, мирно, у пријатељству, да увек будемо пријатељи!

Глас Русије и Восток од свега срца честитају нашем саговорнику празник Велике победе. Хвала вам, победниче!

Тимур Блохин,