Франсоа Оланд и година усамљености Ангеле Меркел

За годину дана председник Француске је изгубио популарност, Пета република се претворила у политичку провинцију, а Немачка се нашла сама очи у очи са европском кризом.

Годину дана после ступања Франсое Оланда на дужност председника сећамо се да једном због компликованих метеоролошких услова умало није отказан његов први сусрет са немачким канцеларом Ангелом Меркел. На путу у Берлин у авион председника Француске је ударила муња, и он се вратио назад. Аналитичари и новинари у шали и збиљи су нагађали шта може да значи такав предзнак. Али нико није претпостављао да ће обична атмосферска катаклизма бити најава озбиљног захлађења између Париза и Берлина.

И данас француски социјалисти који су дошли на власт на челу са Оландом критикују Немачку и лично канцелара Ангелу Меркел због погрешности антиркизног курса. А трећи човек у државној хијерархији Пете републике, псредедник Националног сабора Клод Бартолон чак је отворено позвао на конфронтацију са Немачком у име интереса Француске. У Берлину овакав демарш виде као појаву самоубиственог галског слепила.

Све то се дешава семо неколико месеци пошто су у јануару ове године обе земље свечано обележиле 50 година Јелисејског споразума, који су потписали канцелар Аденауер и генрал де Гол 1963. године. Управо овај документ је отворио у односима Француске и Немачке еру такозваног тандема, тачније привилегованог партнерства.

Актуелна ситуација пре свега одражава неспособност актуелног председника Француске да гради политику државе исто тако строго као што је то чинио његов претходник Никола Саркози, сматра руководилац за немачка истраживања Европског института РАН Владислав Белов. Треба имати у виду да се Француска као један од иницијатора европске интеграције увек суревњиво односила према томе да неко осим ње посеже на водећу улогу идејне локомотиве овог процеса. Али Франсоа Оланд добровољно се повлачи у сенку, предајући палму првенства Немачкој, приметио је Владислав Белов.

- Француска се претворила у нејасну политичку провинцију, што јој уопште није својствено, тако ми се чини зато што Оланд није спреман да брани раније изјављене интересе Француске и земаља Јужне Европе који се граде на идеји стимулисања економског напретка. То значи увећање улагања у економију земаља, између осталог преко ЕЦБ, уместо строгих мера штедње, на којима инсистира Берлин. Када је било потребно спасавати још једном Кипар, управо Берлин је избио у први план са одлучним акцијама, не неоспорним, мада управо Немачка је успела да разреши ово питање у оквиру санације зоне евра. Париз се нашао у сенци, што наводи да се говори о извесном захлађењу.

Претходни председник Француске Никола Саркози прилично оштро је градио односе са Берлином, али оштрина у тим односима се градила на конструктивизму, подсећа Владислав Белов. У коначним решењима усаглашавани су ставови Немачке, Француске и њених јужноевропских партнера. Али данас Немачка нема на кога да се ослони у оквиру решавања кризе у зони евра, она сама не може да буде локомотива изласка из кризе и није у стању да вуче сложени свежањ антрикризних пакета. По речима Владислава Белова, реч је не толико о захлађењу односа између Берлина и Париза, колико о неспособности Оланда и његовог тима да пружи Немачкој раме за реализацију антикризних механизама, оријентисаних проевропски.

Основу француско-немачког неслагања чине економски фактори, али ове противречности не дотичу међународне реалије, сматра са своје стране руководилац Центра за француска истраживања Европског института РАН Јуриј Рубински.

- Све једно Немачка и Француска су водећи учесници ЕУ, и спас ЕУ као великог дистигнућа Западне Европе у послератном периоду је одговорност пре свега. зато мислим да овај конфликт није први и није последњи, мада никуда не могу једна од друге. Зато историјско помирење Немачке и Француске које се десило пре 50 година, очуваће се, сарадња такође, мада се њихови интереси данас подударају у много ужем дијапазону.

У самој Француској бивши савезници председника Франсое Оланда сматрају и унутрашњу и спољну економску политику слабом и неефикасном. О томе је на пример прошле недеље говорио на манифестации лидер Леве партије Жан-Лук Меланшон. Противници председника са десног крила из странке Савез за подршку народног поркета карактеришу резултате прве године председничког мандата Франсое Оланда једном речи „неуспех“. Судећи по резултатима анкетирања агенције CSA, када би председнички избори били одржани сада, међу претендентима од свих политичких снага Оланд би сакупио најмање гласова бирача – свега 19%. А победио би или Никола Саркози или крајња десничарка Марин Ле Пен.

Никита Сорокин,