Повратак нуклеарних возова

Русија је почела да гради борбене железничке системе, чији пандани су постојали у наоружању Стратешких ракетних трупа Оружаних снага СССР и Русије од 1987. до 2005. године. Железинички системи били су избачени из употребе на основу руско-америчког споразума СТАРТ-2 из 1993. године. Русија се 2002. године повукла из Уговора као одговор на америчко напуштање Уговора о ПВО. Глас Русије анализира мишљења стручњака о предностима и перспективама коришћења ових Система.



Покретљивост као начин заштите

Прве совјетске интерконтиненталне ракете Р-7, на основу којих је направљена породица носача ракета, имале су отворено лансирање. Ракету је могао да онеспособи било која крхотина или ударни талас експлозије класичне бомбе из непосредне близине. Нуклеарна муниција је могла да онеспособи овакав уређај за лансирање чак приликом екплозије на удаљености од неколико километара.

Наредна генерација Интерконтиненталних балистичких ракета инсталирана је у подземним бункерима, а подизане су пред лансирање и стартоване са површине. На крају, средином шездесетих стигао је низ заштићених подземних уређаја за лансирање – ракете, на борбеном задатку, штититио је неколико метара дебео армирани бетон и десетине центиметара оклопа на утврђеном месту. Причвршћене у транспортно-лансирним контејнерима унутар бункера, ракете су могле да одоле нуклеарној експлозији у непосредној близини и да стартују као одговор.



Прецизност како нуклеарних, тако и класичних пројектила, која је постепено расла, довела је до тога да ракете поново буду подигнуте на површину, али овога пута већ уз коришћење мобилних уређаја за лансирање. Седамдесетих година прошлог века у Совјетском Савезу почело је размештање покретних надземних ракетних система, а у наредним деценијама и борбених железничких ракетних система. Предност покретних система је могућност постављања на било ком месту. Предност железничких система била је висока покретљивост – за 24 часа „нуклеарни воз“ је могао да пређе 1500 километара од базе, па и више.

Оба система су при том била врло компликована за откривање. Велика разуђена површина деловања у комбинацији са типичним за Русију временским условима (велики део територији је стално покривен облацима) и уским видокругом извиђачких сателита, давала је мале шансе за праћење.

„Нуклерани возови“, базирани на стандардним вагонима, такође су тешко откривани у конфузији чворишта станица и деоница, ма колико да су чврсто везани за железницу.

Према Уговору СТАРТ-2 из 1993. године Русија је морала да отпише поменуте борбене железничке системе. 2002. године, као одговор на америчко напуштање Уговора о ПРО из 1972. године, Русија је напустила СТАРТ-2, међутим зауставити процес отписа било је готово немогуће. Осим тога, стање је погоршано ракетама украјинског порекла РТ-23УТТХ (SS-24Scalpel). Као резултат до 2005. године борбени железнички системи су коначно повучени из наоружања.

Стари концепт са новом ракетом

О могућности повратка борбеним железничким системима почело је да се говори крајем 2000-тих, после појаве ракете РС-24 Јарс. 45 тона стартне масе коју има Јарс чини ракету далеко бољим кандидатом за овај систем у поређењу са стотину тона тешким Скалпелом. Добро решење може бити стварање железничке варијанте ракетног система Авангард, према доступним информацијама, опремљеног копненом верзијом поморске ракете Булава, која је лакша и мања у поређењу са Јарсом.

Модерни нуклеарни воз, који може да носи три до четири ракете, могао би да буде поуздан елеменат руског ракетног штита и добро средство за борбу против ПРО – ефикасност система ПРО драматично се смањује у борби са мобилним ракетама, чију је полазну тачку готово немогуће предвидети.

Илија Крамник