Козаци су стигли у Србију

У Козачкој станици под називом «Благовести» окупило се четрдесет и двоје козака, и то не само мушкараца, него и две храбре жене. У свечаној и узбудљивој атмосфери дали су реч да ће поштовати козачке принципе, а то значи да ће чувати отаџбину, православну веру, као и традицију, народ, пријатеље и све своје ближње. Кроз цркву је одјекивао ехо козачке заклетве, а громки гласови будућих козака су се спајали у једну јединствену заклетву.

Међутим, ако сте помислили да се овде ради о одломку из романа Шолохова, Достојевског или неког другог руског класика о животу руских козака са Волге и Дона, и то пре неколико стотина година, онда се варате. Све ово се десило почетком овог месеца, пре петнаестак дана, и то нигде другде него у срцу Србије, у Шумадији, у чувеној Тополи, у цркви Маузолеја Карађорђевића на Опленцу.

А такође ако сте помислили да су будући козаци који су давали заклетву, дошли са далеког Урала, и да их предводи руски атаман са дугим седим брковима, онда сте поново погрешили. Наиме, сви они су Срби из Србије, а њихов нови атаман се зове Стево Вранић.

И сада наравно долазимо до главног питања – о чему се ту ради и откуда козаци у Србији? А одговор је врло једноставан. По жељи многих Срба да продубе културну, духовну, али и сваку другу сарадњу са Русијом и руским народом, група ентузијаста на челу са поменутим господином Вранићем, основала је прву козачку станицу на овом поднебљу.

У њеном оснивању помогли су им козаци из Русије и Украјине, који су чланови Међународног савеза козака. После успешног стварања козачке станице у Тополи, они већ најављују оснивање нових у Студеници и Крагујевцу, а за потенцијалне чланове наглашавају да они морају бити часне и поштене особе, а то мора да буде посведочено и потврђено и од других људи. Осим патриотизма и чувања традиције, никакви други услови не постоје, и свако ко жели од сада може и у Србији да постане прави козак.

Међутим, за разлику од неких прошлих векова, када су се те вредности браниле оружјем и плаћале животом, од данашњих козака се не тражи никакав одлазак у бој, него да на начине прилагођене 21. веку дају свој допринос за остварење тих узвишених циљева.

То конкретно значи да данашњи србски козаци не јашу на коњима, нити машу хладним оружјем, већ у уредно испегланим оделима и са лаптоп рачунарима у рукама пре свега раде, поред духовне и културне сарадње, и на развоју економских веза између Србије и Русије.

Како је рекао козачки атаман из Тополе - “Циљ нам је да понудимо здраве пројекте, да кроз ветеранске организације Русије нађемо инвестиције, да понудимо оно што имамо, а то су здрава храна и туризам”, и још је истакао да већ постоје привредни пројекти за које ће се тражити инвеститори у Русији, и то пре свега на пољу прозиводње здраве хране, у реконструкцији србских бањских лечилишта, као и на плану производње алтернативних извора енергије.

Подсетимо, козаци су историјски настали у 15. веку у руским степама као заједнице слободних војника-коњаника, и то да би бранили отаџбину од упада страних освајача, а били су састављени пре свега од руских и украјинских сељака. Руски цар их је ослободио сваког плаћања пореза, али заузврат су били дужни да ратују кад год је земља била у опасности, и као такви су били од непроцењиве важности за народ и домовину.

Иако су се времена променила, козаци у Русији и данас постоје и негују своју традицију, али притом нису сведени само на пуки фолклор, већ и у савременом времену имају важне задатке на очувању православног и културног идентитета, као и сасвим практичне и конкретне задатке. На пример, у многим градовима и регионима данашње Руске Федерације они патролирају улицама у својим униформама и легално, у сарадњи са државним органима, одржавају јавни ред и мир.

А што се тиче србски козака, као и оних који ће то тек да постану, нема сумње да ће и они пронаћи своју корисну улогу у друштву, те да ће умети да се истакну у културним и економским пројектима. У сваком случају козачки покрет се показао толико виталним да се сада проширио и до Балкана, иако се за србским козацима неће чути ударци коњских копита, него куцање по тастатури компјутера. Баш онако како то захтева данашње време.