BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Распад Југославије кроз црногорску призму: цинизам, освета и нежна метафора

17.04.2013. год.


У Москви, у једном од централних биоскопа у граду, управо је завршена Недеља црногорског филма, манифестација организована у сарадњи министарстава културе две земље. Свечаном отварању присуствовала је црногорска делегација на челу са Илијом Суботићем, представником Министарства културе Црне Горе. Приказано је пет најновијих играних филмова: Ас пик. Лоша судбина Драшка Ђуровића, Локални вампир Бранка Балетића, Мали љубавни бог Жељка Сошића, Последње поглавље Немање Бечановића и Мора љубави Ђорђија Мировића.

На свечано отварање и конференцију за штампу која му је претходила допутовали су режисер филма Ас пик Драшко Ђуровић, као и продуценти филма Последње поглавље Сехад Чекић и Иван Ђуровић, чија појава је изазвала живо интересовање медија, колега из филмске бранше, али и публике. Руска публика која воли и познаје Црну Гору била је нестрпљива да се упозна са осварењима савремене црногорске кинематографије, тако да док су учесници делегације обилазили Москву успостављајући контакте са колегама и тражећи инспирацију за нова остварења, било је оних који су свих пет вечери одлазили у биоскоп Ролан на Чистопрудном булевару као у ”вечерњу школу”, у жељи да стекну што потпунији утисак о тенденцијама црногорског филма. Глас Русије после пројекције филма Ас пик разговарао је са Драшком Ђуровићем о његовом остварењу, стваралачким плановима, сарадњи са руским колегама. Разговор је водила Татјана Стојановић.

Мени се чини да је филм који сте довезли у Москву на фестивал први црногорски одговор, прва реакција на догађаје у бившој Југославији, односно одјек на распад Југославије са стране црногорске кинематографије. И у србског кинематографији и у кинематографији Републике Српске, Федерације БиХ, и у хрватској кинематографији такви филмови су потојали, али у црногорској кинематографи, чини ми се, то није била нека фреквентна тема. Да ли је то тако или није, откуд тема за филм?

- Морам да кажем да сам почаствован што се налазимо у Москви и да ми је јако драго што приказујемо најновије филмове црногорске продукције пред тако образованом и значајном публиком каква је руска публика, која је расла на великим филмовима и одакле је филм у ствари и кренуо, јер први прави озбиљни светски редитељ је био Сергеј Езејштајн, и која и данас гаји филм као један од стубова културе. Црна Гора је успела да се стабилизује у овим годинама транзиције, да обнови захваљујући Министарству културе једну озбиљну филмску продукцију, већ прошле године и ове је снимљено шест филмова, мој филм је последњи у тој продукцији и можда и најамбициознији, једини који говори о том времену 90-их, прича почиње распадом Берлинског зида, распадом бивше државе СФРЈ и почетком, условно речено грађанског рата који је некако захватио по ободима и Црну Гору. Психологија декструкције и великог цинизма, велике мржње, освета, која се појавила после тог глорификованог братства и јединства некако је тема мог филма. Говорим о томе у филму зато што припадам последњој генерацији која је устајала на ”Хеј, Словени!” и због тога ми је било значајно да то буде мали дуг који смо имали према тој заједници, према тој љубави која је владала у бившој држави, зато што сам служио војску и знам какви су били прави односи између нас омладине у тој држави која се бавила рок-ен-ролом, музиком, стрипом, филмом, културом уопште, није се знало ко је ко. Онда одједампут после пет дневника и пет инцидената одједампут смо постали једни другима непријатељи.

Мислим да је са црногорске стране направљен један искорак захваљујући Обраду Ненезићу који је писао сценарио и мени, јер смо први пут ми искорачили са том темом доста жестоко, радикално, и то ми у Црној Гори где су се редитељи обично скривали од тог времена из неколико разлога. Прво зато што је то жестоко време, тамо су се људи бојали тих тема, а са друге стране то је естетика која се увек конфронтира са системом који нам даје новац. На сву срећу ми смо имали доста добар пријем код људи из институција који су нам помагали да реализујемо овај филм, јер се редитељи увек некако скривају од оних који их финансирају, трудећи се да им угоде. Ми се нисмо скривали и нисмо такви типови који би угађали систему, и систем нас је пустио да снимимо онако жестоко, до краја, до коске тај филм. Мислим да ће тај филм остати у кинематографији као преседан не само због те теме коју тако третира радикално и чисто, чини ми се искрено, комбинује ту бруталност и хумор истовремено, већ и због што је направљен кинематографски преседан што први пут у историји црногорског филма имамо три велика глумца у том филму. Имамо холивудску звезду Мајкла Медсена, познату из Тарантинових Уличних паса, из филма Убити Била, из филма Телма и Луиз, значи једна велика холивудска звезда. Глумац Пеђа Белац је глумац са Новог Београда који глуми у Чешкој, а такође човек који је глумио у блок-бастерсима попут Нарније и Хари Потера 4. Трећи глумац је глумац из Русије, тако да и наше гостовање се испоставило да није случајно, велики глумац одавде је Георгиј Пусев који је глумио у два холивудска хита, Музичкој кутији познатог редитеља Косте Гавраса са Џесиком Ланг и филму Снешко Белић и соко Џона Шлезингера.


Да ли је тешко било добити та имена за филм? Ипак је црногорска кинематографија мала и нова.

- Црногорска кинематографија је мала, слабашна у продукцији, и боримо се против неког стида који имају аутори и страха од филма, јер мислим да још нисмо сломили страхове који свуда у свету постоје. Бојимо се филма, бојимо се игране тлевизије, престали смо да се бојимо позоришта и ја сам некако себе натерао да будем први који ће те страхове побеђивати и код себе и код других. Наравно да је било тешко и у Црној Гори увек, ко познаје црногорски менталитет зна да увек пробамо оно што је немогуће, оно што је превише за једну малу државу која броји 500 хиљада становника, што рече наш возач овде у Москви: ”Па толико има једна боља зграда у Москви”. Према томе снага воље, инат и црногорско лудило су били пресудни да урадимо овакав филм.

Ваш филм почиње (мада то није прва, вероватно друга сцена у филму) једном прилично отвореном, еротском сценом. Како је московска публика реаговала на тако нешто?

- Мислим да је совјетска публика одгојена на добрим филмовима, естетизованим филмовима и естетизованим сценама. Ова сцена јесте доста естетизирана, међутим видео сам две старе госпође које су онако енергично излетеле из сале, што је мени био комплимент да је сцена добра. Истовремено, не волим кад неко бежи из сале, међутим знао сам да је то можда превише за ту генерацију која би и у Црној Гори исто тако реаговала. Филм је приказан у Штокхолму пре 20-ак дана, добио је награду за ауторски приступ, тако да сам се већ сусретао са таквом реакцијом. Свако нађе нешто што му смета у том филму, он и јесте тежак, није лак за гледање и зато мислим да ће остати у кинематографији јер је добар.

Оној публици која је одгледала филм до краја, а таквих је било много више, они који су отишли били су ретки изузеци, филм се допао и допао се нарочито главни глумац, глумац који игра главну негативну улогу. Ко је јунак филма? Некако то остаје нерешено.

- У редитељском смислу главни јунак филма је негативни јунак кога игра најбољи црногорски глумац Бранимир Поповић, улога Белога. Интелигенти човек који је трауматизиран на свој начин тим временом. Он долази из затвора, покушава да контролише ту агресију у времену где сматра да су га сви издали. Изашао је из оног времена где је многима било пуно срце патриотизма, а данас су им пуни новчаници, и он се сматра изданим, превареним и се су његове реакције некако у том правцу, тако да он јесте негативац пар екселанс. Истовремено поред њега стоји његов други брат који је ситни преварант, међутим неагресиван, нежан, заштитнички расположен према девојци која је главни симбол тог филма. То је нема девојка која је избеглица из Босне, која долази у Црну Гору, покушава да нађе свој мир, наравно, тамо га не налази и на крају имамо ту метафору да млада генерација која треба да заборави и полако заборавља то време жестоких 90-их иде у неки свет за који не знамо да ли је бољи.

Црна Гора је довезла на фестивал 5 филмова, довезла их је у Русију која годишње прави много више. Да ли видите неки начин да сарађујете са Русијом, да је заинтересујете за евентуални заједнички филм?

- Ми смо и због тога овде. Право да вам кажем, планирам неки пројекат о Црној Гори у 19. веку. А земља која је највише помогла да Црна Гора постане држава, да опстане као држава у том колоплету великих сила Аустрије и Турске, то је управо била Русија. Постоји то традиционално пријатељство између Црне Горе и Русије. Ово је једна од ретких земаља у свету где кад кажеш да си из Црне Горе они не питају ”А где је то?”. И зато сам јако поносан. Покушаћемо да направимо једну причу из 19. века која укључује Краља Николу и неке руске дипломате који помажу Црној Гори да опстане на тој ратној сцени 19. века када се стварао тадашњи нови светски поредак, данас већ прастар. Истовремено покушаћу да доведем неке руске глумце и да доведем једну холивудску звезду, можда највећу тренутно женску холивудску звезду. Нећу рећи име јер нисам са њом завршио преговоре. Она би играла грофицу Батемберг. Имам ту обавезу и према својој фамилији и према својој баби, јер она је била рођака сестара које су биле удате за Романове. Тако да је моја породица некако везана за историју Русије, јер су њих две дубоко биле инкорпориране у долазак Распућина на политичку сцену. Истовремено видим једну огромну амбициозност и моћ руске кинематографије која превазилази све што сам досад видео тако да сам мало парализован од страха и треме да нећемо моћи да одговоримо том изазову.

Надамо се да ће филм на крају бити снимљен и да ћемо имати прилику да га видимо на неком новом фестивалу.

- Па ми ћемо тај филм изгурати, потрошићемо доста времена свог живота, али за овај филм смо потрошили пет година свог живота, надам се да ћемо и за тај потрошити пет година, али надам се да ће то бити велики филм са великим насловом, великим средствима. Мајкл Медсен ће играти и у том филму једног америчког дипломату, тако да већ имамо списак светских глумаца који би играли у том филму, а истовремено бих волео да направим кастинг и у Русији зато што знам да је ово земља која је дала најбоље глумце на свету, а знамо да најбољи глумачи систем на свету потиче управо из овог града - систем Станиславског.

Хвла лепо, надамо се да ћемо ускоро видети нови филм.

Хвала вама на фантастичном пријему.

Татјана Стојановић,



  • Извор
  • Глас Русије/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне

Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


НИС добитник признања „Доброчинитељ“ за 15 година доприноса заједници

Реакција Вашингтона на напад у „Крокус сити холу“ показује његову пристрасност јер настоји да прикрије Кијев, тврди Марија Захарова


Према мишљењу младих НИС лидер у пословању на тржишту Србије


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА