Смоленска трагедија 3 године касније

Манифестације организоване поводом треће годишњице смоленске катастрофе, у Пољској су се одвијале у атмосфери жестоког непријатељства. Једну од таквих манифестација представљао је још један сусрет странке „Право и Праведност“ (ПиП), која доследно пропагира теорију о „убиству“ пољског председника и људи који су се налазили у његовој пратњи.

Од смоленске несреће су направили религију своје врсте, а на њеним рушевинама је подигнута „смоленска црква“ са мноштвом следбеника, којој тон даје брат погинулог председника: „пали су у зору“, „погинули су“, „атентат“, „мученици“. И то још није све. Повезују се жртве авионске несреће и пољски официри које је НКВД стрељао у Катињу. То је нит велике политичке кампање која траје три године и у коју се укључују неки јерарси Католичке цркве, обични свештеници и медији десничарског правца. А влада не брани своју правду, ограничавајући се улогом жртве у агресивној пропаганди ПиП.

Услед тога, три године после несреће половина анкетираних људи не обраћа пажњу на то или једноставно не зна да је постојала државна комисија и да су најбољи ваздухопловни стручњаци искључили могућност постојања атентата, сматрајући да је узрок несреће људски фактор. За следбенике „смоленске религије“ ово објашњење је неприхватљиво. Они га одбацују као „лажно“, „ангажовано“ и изграђено на „лажним“ доказима. У то их убеђује истакнути присталица теорије завере Антони Маћеревич. У овим измишљањима мењају се само начини за извршење атентата. Прво се говорило о вештачкој магли и о докусуривању рањеника, о некој бомби под притиском, затим је почело да се прича о две експлозије, да би на крају крајева Антони Маћеревич изјавио да се десило много експлозија „у одређеним тачкама“.

Нажалост, пут овој заблуди прокрчила је информативна политика власти која компромитује компетентност војних јавних тужилаца, као и недопустива грешка за време идентификације тела која се десила у Русији. Своју улогу је одиграо и МАК, који очигледно брани тезу којој није потребна никаква одбрана, тачније, да нема никакве кривице руске стране. С друге стране, диспечери на аеродрому у Смоленску су само „препоручили да се не слеће“ иако су у таквим условима тог фаталног дана на „Северном“ морали категорички да одбију слетање. Диспечери су одлуку препустили пилотима уместо да поступе по процедури. Да су забранили слетање свеједно би избио скандал и чуле би се оптужбе о намерном деловању. Међутим, не тако широко и не с таквом емоционалном јачином.

Ипак, шта год да се данас говори о очигледним омашкама руске стране то нису аргументи који дефинишу узрок несреће. Узроке несреће треба тражити у Варшави. До овог путовања уопште није требало да дође. У распоред манифестација уприличених поводом годишњице катињске трагедије оно је убачено искључиво у предизборне сврхе.

Рачунајући на то да ће бити поново изабран Лех Качињски није могао да дозволи да поштовање према погинулим официрима укаже премијер Туск, а да он „десничарски патриота“ тамо не буде. Да би се испунила његова жеља игнорисана су сва правила о организацији сличних путовања. Између осталог, занемарена је информација о неповољним метереолошким условима. Посада је комплетирана на брзину и није поседовала довољна знања за управљање авионом таквог типа због чега је начинила грубе грешке за време лета и била је под притиском лица која нису имали права да улазе у пилотску кабину за време лета. У оваквим околностима посада је преузела на себе да испуни немогућ задатак.

Брат главног путника и његова околина ни на шта од тога не обраћају пажњу. Упорно понављају своје: председник Качињски је погинуо у атентату, који су починили Руси, вечити непријатељи пољске слободе и независности, који су као увек прибегли услугама пољских издајника. То је била освета Руса због тога што је Качињски „задржао руске тенкове који су кренули према Тбилисију“. Тако се од осредњег политичара и слабог председника ствара лик јунака који је живот дао за „одбрану националних вредности“.

Пољска влада тек сад оснива групу која треба званично да оповргне сваку глупост коју ПиП испали на тему несреће. Можда је прекасно. Јарослав Качињски је свесно пробудио демоне пошто га је обузела жеља да се врати на власт. То је политика, а не сажаљење према жртвама, туга због брата или тежња ка истини. Њему није потребна објективна истина, он има своју. Жуди за осветом.

Лешек Милер,