Гробља империја са надгробљем илузија

Снаге НАТО-а у току реализације текуће мисије у Авганистану понављају грешке совјетског руководства. Такво тврђење садржи се у реферату објављеном ових дана у министарству одбране Велике Британије, о којем је саопштио Би-би-си. Како се подвлачи између осталог у документу, циљ сваке војне кампање био је покушај да се наметне Авганистану туђа идеологија: у случају совјетског присуства – комунистичка, а у случају Северноатлантске алијансе – западна.

Аутори реферата долазе до неутешних закључака. Обе кампање су биле неуспешне са тачке гледишта међународне заједнице. Њихови учесници нису успели да поразе противника, нити да преузму контролу над државним границама, да осигурају затшиту цивила. У реферату се изражава сумња у успех мисије ISAF која се ближи крају. Данас не постоје гаранције да ће се актуелно афганистанско руководство задржати на власти, тврде аутори документа. Између осталог, они не сматрају да је могуће оценити резултате још незавршене кампање.

Реферат је индикативан као прво по томе што је управо Велика Британија била главна савезница САД приликом покретања операције Непоколебива слобода. Циљ операције је као што се зна било свргавање режима талибана, ослобађање територија земље од њиховог утицаја, заробљавање терориста Ал-Каиде и организација суђења над њима. А као друго, занимљив је један од главних закључака реферата. Он се састоји у томе да су неуспеси сваке кампање, како совјетске, тако и актуалне, постали претпостављка за губитак светског вођства за обе велике државе – бивши СССР, а затим САД. Вероватно да је данас преурањено примењивати овај закључак према главном иницијатору рата против међународног тероризма. А неке странице прошлости не смеју се заборавити. Посебно сада када се резимирају резултати авганистанске мисије.

У последње време аналитичари све чешће понављају тезу у томе да током историје Авганистана нико није успевао да покори народ ове земље. И тим поводом све чешће се понавља израз да је Авганистан гробље империја. Наравно, у тим тврдњама има доста легенди. Авганистан је пустињски, планински и мало уређен простор, који се пореди такође са „кућом поред пута“. Овде је пролазио велики пут свиле, и није случајно земља вековима, попут магнета, привлачила велике империје древних и каснијих векова. Јасно је такође да храбра, али разједињена племена која живе на овој територији нису увек могла да се супротставе добро наоружаним организованим армијама.

Извесно време овде је владао Александар Македонски, почевши чак да подиже градове и сањајући да оствари, како је говорио „свадбу“ Истока и Запада. Хтео је да изгради овде друштво са некаквом „васионском“ културом и религијом. Али своју власт је могао да држи само захваљујући сталним жестоким биткама са неустрашивим авганистанским ратницима. И после смрти великог освајача конструкција коју је он градио и која се држала на оштрицама мачева и копаља, брзо се срушила. Привремени успех су касније постизали потомци Џингис-кана и Тамерлана. Ипак резултати њихових победа такође нису били дуговечни. Али посебно чуди то што је најжешће поразе овде претрпела у 19. веку Британска империја, која је два пута покушавала да утврди у Авганистану своју владавину. У једној од крвавих битака погинуло је 13 000 Британаца и немачки песник хуманиста Теодор Фонтане чак је посветио том догађају баладу Авганистанска трагедија.

А већ на заласку 20. века у Авганистан је дошао бивши СССР. Десет година покушавао је да формира и ојача у Кабулу просоцијалистички режим. Истина, правде ради треба приметити да је то било учињено после упорних молби авганистанског руководства. Из званичних избора зна се да је таквих обраћања почетком 1979. године било преко 20. Крајем исте године стигло је још 7 званичних мобли о повлачењу трупа. На крају се Москва на такав корак одлучила. Треба узети у обзир да је управо Совјетска Русија прва од земаља признала 1919. године независност Авганистна и да је увек била заинтересована за развој пријатељских веза са овом земљом.

У сваком случају, совјетски експеримент није успео. Десет година после уласка совјетских трупа у Авганистан, СССР је одатле отишао. Отишао, надајући се да жртве нису биле узалудне. На то се у разговору за Глас Русије сећа Рајнхард Ерес, давнашњи познавалац Авганистана. Раније војни лекар немачке војске, после одласка у пензију основао је заједно са женом Анетом приватну доброчинитељску одрганизацију Помоћ деци Авганистана и у овој земљи није привремени гост, већ реални учесник обнове.

- Знам Авганистан најмање 25 година, каже доктор Ерес. Сећам се да су поводом повлачења совјетских трупа листови бившег СССР и Немачке писали отприлике тако: Храбра Совјетска армија може мирно да се повуче. Она је испунила свој братски социјалистички дуг. Авганистан је данас стабилна земља са достојним председником. Остављамо овде борбено способну авганисанску армију. Враћамо се кући са осећајем задовољства. Али како се зна, све се десило супротно.

Доктор Ерес је у праву несумњиво у томе што своје циљеве у Авганистану СССР није успео да достигне. Али опет, правде ради, треба додати да су поред свих суровости овог рата у земљи радили совјетски стручњаци и грађевинари. Према сведочењу бившег команданта 40. армије генерала Бориса Громова, сада члана Савета Федерације, од 1980. до 1988. године у Авганистану је уз помоћ СССР било изграђено 65 великих социјално-економских објеката. међу њима предузећа и хидроцентрале, имиграциони објекти и школе, путеви и мостови. Геолози су открили низ налазишта руда. За САД, а затим и за њихове НАТО партнере на првм месту, по оценама војних експерата, од почетка је била војна компонента авганистанске мисије.

Тако да враћајући се реферату британског министарства одбране, треба ипак признати да рат против терора Беле куће, започет пре 12 година, тешко да је постао огледалски одраз онога што је достигао и што није успео да изврши бивши СССР у Авганистану. А са тачке гледишта покушаја да се тамо направи ново уређење, по својетском или западном обрасцу, главна је грешка која је поновљена потпуно. Поводом других аспеката операције Непоколебљива слобода, између осталог правних, мишљења аналитичара се разилазе.

Као што се зна, повод за амерички упад у Авганистан било је одустајање талибана који су се налазили тада у власти да изруче САД терористу број један Осаму бин Ладена, оптуженог за организацију рушења кула-близанаца Трговинског центра у Њујорку 11. септембра 2001. године и напад на зграду Пентагона код Вашингтона. Ови терористички акти су били изједначени са војном агресијом против САД, што је омогућило Белој кући први пут у историји да се позове на члан 5 Северноатлантског споразума о колективној безбедности. С правном страном овакве оцене не слажу се сви експерти у области међународног права. Како сматра на пример берлински професор права Грегор Ширмер, чије речи цитира немачки Јунге Велт, то би било законито само уколико би Авганистан као држава прогласио рат САД. Није било, разуме се, никаквих молби из Кабула да се у Авганистан уведу америчке трупе.

И још једна нијанса. Постоји мишљење да је Осама бин Ладен, главни терориста планете, био у ствари плод Ције. Специјалне службе САД су га користиле као једног од главних организатора борби против совјетских трупа. Када су оне отишле, предводник Ал-Каиде и његови саборци у трагању објеката за терор окренули су оружје против бивших газда. Таква је иронија судбине у Авганистану.

За годину и по главна суперсила планете, праћена почасном пратњом савезника, напустиће Авганистан. Да ли ће он постати гробље и за њу? Највероватније не. А за илузије о преуређењу живота Авганистана снагом оружја, на чијим надгробним споменицима су уклесана имена почев од Александра Македонског вероватно хоће. Хтели бисмо да закључимо речима потпедседника Академије геополитичких проблема Владимира Анохина поводом сумњи у успех мисије у Авганистану:

- Авганистан није земља коју треба побеђивати. Са Авганистаном треба трговати. И не више од тога.

То се односи не само на Авганистан.

Олег Севергин,