Да дрмнeмo по једну - или колико су делотворне мере против алкохолизма?

На излогу киоска недалеко од редакције Гласа Русије већ неколико месеци виси таблица „Пива нема“! Наиме, према новом закону, од 1. јануара у киосцима и малопродајним објектима не смеју се продавати напици са ниским процентом алкохола. Ипак, народ који се још није привикао на нови закон до данас мучи продавачицу питањима „Није ваљда да баш стварно нема?“ или „Шта, нестало вам?“....

Последњих неколико година у Русији се постепено стеже обруч: алкохолна пића, између осталог она са ниским процентом алкохола, не могу да се купе ноћу (трајање „сувог“ закона варира од региона до региона). Својевремено су пиво уврстили у жестока пића, на снази је забрана његовог испијања на јавним местима, забрањена је реклама. Али, проблем уживања у алкохолу остаје за Русију и даље актуелан, као и за Србију, где по подацима нашег првог учесника, председника Републичке комисије за превенцију злоупотребе алкохола и алкохолизма Петра Настасића, сваки шести становник претерује у љубави према чашици... Наш други саговорник је Павел Шапкин, руководилац Центра за израду националне анти-алкохолне политике.

Господине Шапкин, много се говорило о томе да је забрана продаје пива у киосцима удар за руски мали бизнис...

- Алкохолни бизнис не треба да буде инвестиционо привлачан. У Русији смо поставили задатак да се смањи потрошња алкохола до 2020.године за два и по пута. Постоји одлука владе која је утврдила концепцију државне анти-алкохолне политике. Наравно, пострадаће мали бизнис: у киоцима за пиво до недавно, оно било је заступљено, и то у широком асотриману и доносило је велики део профита, око 20%. Али сада мали привредници треба да мисле како да попуне нишу која се отворила. Предложио бих да тргују еколошки чистим намирницама. Сада је, одлазак у кафе или ресторан- алтернатива за оне који желе да попију у вечерње време, или да нађу другу замену. Нажалост, до данас није уклоњена олакшица за акцизе на одређене медицинске растворе са садржаејм алкохола, зато су биљне капи које се продају у апотеци, предмет злоупотребе. А најбоље је унапред купити адекватну количину алкохолних напитака и не излазити у пијаном стању на улицу у трагању за додатним изворима.

Господине Настасићу, сетимо се да су сличне мере, тачније забрана ноћне продаје алкохола, својевремено је била на снази и у Београду, мада је затим била укинута по одлуци Уставног суда. Какво је ваше мишљење у вези са овом забраном?

- Такве одлуке, које је донео градоначелник Београда Драган Ђилас о продаји алкохолних пића током ноћи је доста уобичајна мера широм света. То је нешто што сасвим у складу са мерама превенције о злоупотреби алкохола. Та би мера била јако корисна, и она је већ дала одређене резултате. То се видело према неким истраживањима која су урађена на брзину кад је ова мера постојала. Е сад, зашто она се испоставила неуставна? Не због тога што са тиме крше Уставна права грађана него зато што су ту постојале процедуралне грешке приликом доношења такве одлуке, и она је пала из чисто тих процедуралних разлога. И Републичка стручна комисија за превенцију злоупотребљавање алкохола ће помоћи да се та мера поново на један уставни и процедурално исправан начин врати. Тако да та мера је јако корисна и мислим да би требала поново да се врати.

Докторе Настасићу, да ли сматрате да сличне забране претварају произвођаче и диструбутере алкохолних напитака у својеврсне антагонисте законодаваца?

- Тешко је рећи уствари да је овај произвођачи алкохолних пића стоје насупрот законодавца. Не би они били толико наивни да раде нешто против законодавца, али то је једна прећутна синергија између државе и произвођача алкохолних пића. Заправо ту постоји једна значајна економска рачуница јер свакој држави одговара да се производи што више алкохола да би заправо економски прилив у буџет био све већи. Оно што би требало да се догоди је заправо то да произвођачи алкохолних пића на сличан начин и као организатори игара на срећу покажу одређене одговорности, крену да финансирају саветодавне активности, превентивне активности у вези са алкохолом и алкохолизмом. Тако да се не може рећи да постоји некаква супротстављеност између законодавца и произвођача алкохолних пића. Али очигледно би морала да постоји нека трећа снага која би на неки начин довела до тога да се произвођачи алкохолних пића понашају одговорније. А с друге стране да и држава покаже политичку вољу да одређена количина новца из огромних економских добити које постоје од производње алкохолних пића усмере на саветодавни, едукативни и терапијски рад, кад је у питању алкохолизам.

Господине Шапкин, колико су по вашем мишљењу све ове забране делотворне?

- Нажалост, за сада нема широке антиалкохолне кампање и пропаганде. Вероватно не би требало рачунати да ће наш народ престати да пије само зато што су пиво престали да продају у киосцима и продају временски ограничили. Озбиљна средства треба да се улажу у социјалну рекламу. Данас од 250 милијарди рубаља које држава добија у виду акциза на алкохолна пића, само 300 милиона иде на обавештавање друштва о штетности алкохола. При томе, то је по правилу таква реклама која се тиче крајњих стадијума алкохолизма. На пример, не би требало сести за волан у алкохолисаном стању или не би требало напијати се до стања халуцинација. Може се рећи да је то реклама из серије „А ко тако пије?“. Треба почети од другог – апеловати на социјалну одговорност, на одговорност пред сопственом децом. У присуству деце приређују седељке, за време породичних славља разматра се квалитет жестоких пића. Иако постоји кривична одговорност за увлачење малолетника у пијанство, и родитељи који сипају својој деци шампањац за Нову годину требало би то да имају у виду. Одређене кораке држава је начинила, али треба мењати однос према алкохолу уопште. Када се гледају наши руски филмови, на све стране су пијанство и разговори на ту тему. Треба издвојити новац, окупити старалачке колективе, режисере. Они са тачке гледишта психолошког дејства на генерацију која стасава треба да анализирају филмску продукцију.

Хајде да пређемо на забрану испијања алкохола на јавним местима. У теорији не сме се пити пиво у парку, а у пракси је традиционално испијање по парковима врло тешко искоренити...

- Само забранама проблем се не може решити. Код нас, без обзира на пооштравање забрана, расте потрошња алкохола: 2012. године било је попијено за 2,6% више него 2011. године. Велико је психолошко питање у самом ставу према алкохолу као средству за зближавање и провођење времена у веселом друштву.

Господине Настасићу, имате реч.

- Мислим да је то питање јако осетљиво и комплексно. За готово сваку културу и за сваку државу је готово уобичајно да се на неки начин подстиче узимање алкохола. Наравно имајући ту у виду и различита културолошка и ритуална значења узимања алкохола. Тако да свака култура на некакав злокобан начин подстиче узимање алкохолних пића. То је покренуло неку врсту забране на јавном месту осим оних које већ постоје. Свака забрана би изазвала огромне реакције у друштву.

Али је очигледно да заправо после тог подстицања постоји једна тенденција друштвеног одбацивања алкохоличара. Тако да у суштини оно што је најопасније, из подстицања култивисаног пијења, лепог пијења, долази се кафана, до ружних, тамних, мрачних места, где завршавају алкохоличари, где пропадају многе породице.

Дакле, оно што се у друштву догађа са сваком то је уствари нека врста подстицања, једна врста пропагирања коришћења алкохола. А онда долази до великог одбацивања јер многи алкохоличари заправо не стигну до лечења иако им је та помоћ и та доступност јако неопходна.

У балканској штампи се својевремено појавио чланак под насловом Русија – земља где пиво не сматрају алкохолом. Неки лекари говоре да је пивни алкохолизам теже излечити него рецимо „обични“. Шта мислите о томе господине Шапкин?

- Треба разликовати појам алкохолизам и пијанство. Алкохолизам је неизлечива болест, у многоме генетски условљена, од ње пати око 6-7% становништва: они уопште не смеју да пију ни мало, ни у ком облику. А пијанство је пре психолошки проблем и у многоме се одређује менталитетом, традицијама забаве на разним свечаностима, корпоративним прославама. Што се тиче пива, код нас на сваку испијену боцу вотке отпада десет боца пива, што је 11 милијарди литара годишње. Али, ја не бих разликовао алкохолизам од пива, вотке, вискија, као ни пијанство.

Господине Настасићу, како ви видите овај проблем?

- Што се тиче рецептуре пива, са тим нисам упознат. Али, чињеница је заправо да постоји нека врста лакшег и тежег алкохолизма. Односно, као што код наркоманије постоје- лаке и тешке дроге, тако и у алкохолизму постоје лака и тешка пића.

Алкохоличари обично почну са пивом, али после извесног времена пошто расте зависност и расте толеранција на пиво, треба да се попије 7 или 8 литара пива, да би се задовољила „потреба“. Онда се прелази на жестока пића. Као што имате марихуану и дуван када је у питању увођење у зависност од психоактивних супстанци, тако имате пиво и вино који служе као увод у алкохолизам.

Ретко који алкохоличар, да тако кажем, остане на пиву или на вину. Што болест напредује, алкохоличар све више узима жестока пића и оштећења су све већа. Почетак алкохолизма јесте ово социјално прихватљиво, подстичуће понашање са узимањем пива и вина. Поготову жене у почетку узимају више вина, а после се то ипак своди на жестока пића и брзо успављивање. Тако да, опет зависи од организма, од метаболизма, од генетике, који ће се алкохолизам и којом брзином развити и са којом врстом пића ће се завршити. Очигледно је и да пива и вина и разни благи алкохолни напици служе као такозване „улазне дроге“.

Да ли постоји нека количина потрошње алкохола, коју наука сматра безопасном? Господине Настасићу?

- Оно што се налази у многим „Водичима добре праксе лечења алкохолизма“ је једна, да тако кажемо табела: једно стандардно пиће дневно. То би значило: једна чашица жестоког пића или једна чаша вина или пива. То је нешто што је дозвољено. Значи, може да се попије сваког дана једна чашица ракије или једна чаша вина или пива. За људе старије од 65 година и за жене, ова се доза смањује на пола.

То је оно што наука сматра дозом од које не постоји никаква опасност. Али, не сме да се догоди никад да се попије више од 5 пића у једном пијењу, у једној епизоди, у једној сеанси пијења. Према томе, када све то саберете, то је све скупа неких 7 до 8 пића недељно. Наравно, ако ви не узимате пиће данима то не значи да одједном можете да узмете 14 пића. Већ више од 2 или 3 пића, више није препоручљиво и то није оно што обезбеђује „безбедно пијење“.

И на крају један афоризам који се приписује царици Јекатерини Другој: „Пијаним народом лакше се управља“. Размислите о томе...

Тимур Блохин, Јована Вукотић,