Николај Васенин, последњи војник

„Глас Русије“ је већ износио невероватну историју ветерана Николаја Васенина, који сада живи у предграђу Јекатеринбурга. Он је замолио градоначелника Јевгенија Кујвашева и Комитет за пријаве ЕКСПО 2020. да му помогну да пронађе ратне другове из француског партизанског одреда, који је под командом Жоржа Моно ратовао у Сен-Сорлен ан Валуар, департман Дром.

Након дуге потраге испунили смо његову молбу. Али на сву жалост, са закашњењем. Васенин је остао последњи борац свог партизанског одреда. Његов последњи преживели француски ратни друг Марсел Марс је преминуо 17. марта 2013. године, истог дана, када је „Глас Русије“ покушао да успостави са њим контакт.

Наравно да је жалосно, што се дуги пут потраге завршио на овај начин. Сви ратни другови Николаја из партизанског одреда Сен-Сорлен су умрли, и он је остао сам са успоменама и преживљавањима. Преостаје да жалимо о недоследности француских дипломата, који су заслужено почаствовали, али ипак нису узелу у обзир „зов срца“ ветерана. Са жаљењем смо примили и вест о смрти Марсела Марса. Он је рођен 1920. године у департману Изер, на југоистоку Француске. Они коју су познавали Марсела, говоре о њему као о скромном, пријатном и у исто време одлучном човеку.

Рачунали смо да ћемо повезати два ветерана, који су били раздвојени временом и простором, преко скајпа или видеомоста. Али сада нико неће моћи да одговори Николају Васенину. Али нека нам ова узбудљива историја обичног, али благородног човека, напомиње о кроткости. Николај Васенин је ратовао против нацистичке армије, побегао из заробљеничког логора, иако је знао да га чека тежак пут повратка у домовину, као што се и десило. Иако је покушао да бежи из логора ратних заробљеника код Нирнберга, иако је други пут ипак успео да побегне из логора за принудне радове, иако је био учесник француског Покрета отпора, - након повратка у домовину био је осуђен на 15 година логора.

Међутим није се предавао, није клекнуо, наставио је борбу, и овај поступак мора да буде пример свим данашњим и будућим генерацијама. Дошао је до победе са оружјем, у далекој и непознатој Француској. На сликама из тог времена видимо осмех слободног човека, који стоји са високо уздигнутом главом. И ГУЛАГ то није могао променити. Васенин је амнестиран пре истека рока, који је требао да потраје до 1959. године. Овај „мали поклон“ је пружила смрт Јосифа Стаљина, иако је још дуго чекао слободу. И тек у време Хрушчова, 1956. године, затворска врата су се отвориле пред Васениним. Рехабилитован је био знатно касније, тек 80.-тих година.

Данас је за Николаја Васенина 1944. година, Дром, они, који су се заједно са њим борили за слободу остали су само у успоменама... Из целог одреда капетана Моно остао је у животу само Николај, носилац ордена Легије части, херој француског покрета отпора, ветеран Великог отаџбинског рата.

Меморијална мисија „Гласа Русије“ овим се завршава, добијени подаци ће бити додати у француске архиве и предате у асоцијацију Покрета отпора.

Желимо да захвалимо свима, који су помогли да нађемо председника асоцијације Покрета департмана Дром, Андре Петиту, председнику асоцијације партизанског покрета компаније Bozombo госпођи Катрин Ламери, са француске стране, као и са стране Русије – гувернеру Свердловске области Јевгенију Кујвашеву, Комитету за Пријаве ЕКСПО-2020, агенцији Аурум-Тур, и наравно Сергеју Васенину и његовом оцу Николају, кога спомињемо са усхићењем.

Николај, скидамо капу пред Вама и желимо Вам дуг живот међу својим најближим.

Лоран Брајар,