Увоз руског знања би могао да помогне Србији

Саговорник Јоване Вукотић у овонедељним „Пословним разговорима“ је господин Миомир Миша Бркић, новинар и економски аналитичар. Наш гост је својевремено био један од уредника „Економист магазин-а“ и недељника „Време“, а сада је један од уредника часописа „Нови магазин“.

Иначе и дописник српске редакције „Гласа Америке“, овог пута за „Глас Русије“, господин Бркић комнтарише стање српске економије као и привредну сарадњу са Руском Федерацијом. За крај чућемо и коментар у вези са кипарском кризом....

Недавно је био одржан Економски форум на Копаонику, који окупља водеће домаће стручњаке из области економије, права, државне управе, али и дипломате и представнике страних компанија у Србији. Колико поруке са оваквих скупова реално могу да помогну и да ли има ко да их чује?

- Да, на Копаонику се скупља политичка, дипломатска елита, али и елита економских стручњака и пословних људи. Колико ја памтим и пратим те форуме на Копаонику, а они се одржавају већ 20 година (иако у последњих 5- 6 година у нешто измењеном формату), никад се досад није догађало да то што се разговара и дебатује буде преточено у економску политику државе Србије. Политичари углавном не слушају то што економски стручњаци и људи из пословних кругова мисле да је важно за макроекономску, а у том смислу и фискалну и монетарну политику, коју политичари и држава креирају.

Један од разлога зашто је Србија у економској кризи, је и у томе што политичари нису слушали струку и науку, нису слушали пословне људе, него су се углавном бавили демагогијом и популизмом, купујући гласове бирача на изборима и трошећи за то велике количине државног новца из буџета. Тако је један од разлога економске кризе и то што с једне стране политчари нису слушали пословне људе и науку, а са друге стране што су трошили велике колишине новца на „потплаћивање“ бирача.

Са Русијом имамо уговор о бесцаринском увозу роба из Србије. Да ли по Вашем мишљењу Србија у довољној мери користи предности које простичу из овог уговора?

- Споразум са Русијом се углавном у Србији од стране политичара користи у маркетиншке сврхе. То је један много озбиљан споразум, који наши политичари не разумеју довољно. Тај споразум заиста отвара велике могућности србским произвођачима на огромном руском тржишту. Али, већина произвођача и политичара у Србији, и даље живи у уверењу да је руско тржиште оно старо совјетско, на које су могли да извозе све и свашта, а да им то још све буде плаћено нафтом, каменим угљем или челиком. Дакле, људи у Србији, политичари, а и део произођача живе у прошлим временима и не схватају да је руско тржиште отворено, модерно тржиште на коме конкуришу произвођачи из целог света. Такође, не схватају да су руски потрошачи постали пробирљиви, да постоји сегментација на тржишту- између потршача који могу да плате много и оних који могу мање да плате. Хоћу да кажем да Србија и србска привреда имају један фантастичан уговор који им омогућава наступ на великом и потрошачки изазовном тржишту. Проблем Србије је то што нема довољно роба за то руско тржиште. Медији и јавност у Србији се одушевљавају податком да је тамо неки произвођач јабука извезао у Русију толику количину јабука коју Москва може да поједе за пола дана. Србија нема довољних количина и квалитетних роба за руско тржиште. Били смо пре 10-так дана сведоци да су руски инспектори вратили српске јабуке у којима има више пестицида, него што је то дозвољено руским просписима.

Дакле, ми нисмо искористили потенцијал тог споразума који имамо са Русијом, нисмо довољно схватили шта је руско тржиште. Србски произвођачи не раде истраживања руског тржишта да би знали где или у који део Русије би требало да извозе одређене производе, шта су то потрошачке способности руског купца.... Ми и даље као грлом у јагоде трчимо на руско тржиште рачунајући да ћемо тамо да зарадимо силне новце, не водећи рачуна о квалитету наших роба.

Србија, њена политичка елита, њени пословни кругови, произвођачи немају стратегију извоза на руско тржиште него је све то ad hoc, од сезоне до сезоне. Споразум је, бојим се, премало искоришћен у односу на могућности које пружа србској привреди.

Како коментаришете уопште нашу економску сарадњу са Русијом? Имајући у виду не само НИС (Газпром), долазак Сбербанк, кредит за железнице....

- И то су, ја бих рекао, ad hoc примери- и НИС и железнице и Сбербанк. Проблем Србије није само то што нема осмишљену привредну сарадњу са Русијом, као ни са једном другом земљом, ни са једном другом регијом. Ми трчимо у складу са дневним потребама од једног до другог стратешког партнера, не знајући заправо шта су фини детаљи и финесе карактеристичне за те партнере. Не знамо шта је Русија, шта је ЕУ, шта је Кина – као партнер.

Ми не знамо да ли је Русија само добар финансијер- као извозник капитала из Русије у Србију, да ли је добар инвеститор, да ли је то Русија као држава или руске компаније... Ми се овде заиста хвалимо тим добрим примером- дакле, требало је да дође једна руска компанија која се зове Гаспром. Успели су да нам покажу како је за две године могуће од једног државног предузећа, као што је НИС, који је био велики губиташ и трошаџија новца пореских обвезника, да је руски менаџмент и руски партнер као већински партнер, успео за две године да направи успешно предузеће које прави веома велики профит. Дакле, ми ни о томе не размишљамо- да ли је осим руског капитала, руске технологије, можда увоз руског знања, односно менаџмента, нешто што би можда могло да помогне Србији да превазиђе кризу... Али то није проблем само са Русијом.

У ранијих неколико деценија израз „кипарска криза“ је често асоцирао на политичке проблеме између грчке и турске заједнице на овом острву. Данас кипарска криза поприма ново, економско значење...

- Кипаркса криза је само једна у низу криза које захватају медитеранске земље, чланице ЕУ. Такозване јужне чланице ЕУ- Грчка, Италија, Шпанија, Португалија, ево сада и Кипар су у озбиљним проблемима у вези са јавним финансијама и са економијом уопште. Чини ми се да су се Кипрани исто као и Грци навикли да лагодно живе на туђим новцим. Кипар се већ дуго година искључиво фокусирао на финансијске трансакције, на то што су off shore зона, на велики обрт капитала који се обртао или скривао на Кипру. Чак је и чувени кипарски туризам био запостављен. Готово да нема препознатљивог производног бренда који долази са Кипра. Испоставило се да такав начин лагодног живота не може да траје вечито. Држава је запала у кризу, а срећна околност је да је чланица ЕУ, па су порески обвезници осталих чланица уније решили да помогну Кипру, али су успут тражили и неке услове.

Један од услова је био и да Кипар сам себи помогне. Решење је пронађено у, да тако кажем, новој врсти банкарског пореза. Применом овог пореза су страдали сви они који су улагали новац у кипарске банке, укључујући и стране грађане, рецимо Руси, који су држали велике суме новца на Кипру.На основу информација које су доступне, највећу цену спасавања Кипра, изгледа да су платили грађани Русије који су новац држали у кипарским банкама.

Јована Вукотић,