Да ли Европска унија стварно жели Србију?

Иако званичници Европске уније у правилу наглашавају да желе видети Србију у саставу Уније, чини се да многи догађаји и изјаве сведоче о нечему сасвим супротном. И многи аналитичари и посматрачи заступају такво мишљење, а последњи у низу који се изјаснио у том смислу је познати светски интелектуалац Ноам Чомски, који је између осталог јасно изрекао своју оцену да Европска унија не жели Србију. Али на такав закључак као да упућују и разни други јавно изречени ставови који долазе из Европе.

Дакле, малопре поменути професор Чомски сматра да Европска унија није одушевљена идејом да јој приступе Срби и зато он мисли да није добра погодба да се Србија одрекне Косова у замену за приступање ЕУ. Како је дословно рекао у интервјуу београдском Недељнику - „Европа је веома расистички настројена према идеји да у Унију уђу Срби, тако да то неће бити тако једноставно.“

А да је чувени светски интелектуалац Чомски на трагу истините спознаје, говоре и недавне поруке и услови европских представника, који тешко или никако не могу бити испуњени, као на пример прошломесечна изјава високог функционера немачких либерала и спољнополитичког портпарола посланичког клуба те странке у немачком Бундестагу, који је казао да „без споразумне регулативе с државом Косово не постоји никаква могућност чланства у Европској унији“.

Нешто слично је потом пре десетак дана поновио и председник Спољнополитичког одбора Бундестага, недвосмислено рекавши да ће „чланство Србије у Европској унији бити условљено признавањем Косова“.

А да би све било још јасније, Немачка је, као најутицајнија земља у ЕУ, од које очигледно највише зависи примање Србије у Унију, поставила пре неколико дана и најновији захтев. Наиме, Бундестаг је саопштио да неће одобрити Београду чак ни датум за почетак преговора са Европском унијом све док се ”председници или премијери Србије и Косова“, јавно и пред камерама, не обавежу да ће потписати споразум о добросуседским односима. Разуме се, као две независне државе.

Напослетку, након последње рунде разговора у Бриселу, и сам потпредседник владе Александар Вучић је на седници кабинета признао да је том приликом, како се изразио, „на столу био папир који Србији није дао ни један одсто шансе да га прихвати“, а то исто је потврдио и председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун, рекавши да су у последњој рунди дијалога у Бриселу пред Србију постављени неприхватљиви услови. По њему, «дошло се у ситуацију попут оне у Рамбујеу да се Србији нуди нешто за шта сви унапред знају да не може да прихвати, јер је испод минимума националних интереса».

А када се нуди само нешто што је сасвим неприхватљиво за једну страну, онда је јасно да и није прави циљ да се постигне договор који је почетни услов за даље приближавање Србије Европској унији.

Поврх свега, још уочи последње рунде разговора у Бриселу, посланици немачке партије ЦДУ поновили су у Београду свој план од 7 тачака, који осим понижавајуће заједничке изјаве пред камерама о добросуседским односима са Косовом, захтевају од Србије и низ других услова, попут укидања државних институција Србије на северу Косова, али на пример чак и то да Србија одустане од свог сопственог тумачења недавне историје на подручју Балкана.

И зато, иако високи европски службеници и њихове званичне делегације редовно понављају да подржавају улазак Србије у Eвропску унију, чини се да је ипак више у праву професор Ноам Чомски, и многи други посматрачи, који мисле да Европска унија уствари баш и не жели Србију. Барем би се тако могло закључити из поменутих захтева и тешко остваривих услова, у којима се беспоговорно тражи одрицање Србије од саме себе и својих виталних интереса.

Ратко Паић,