Кипарска експропријација: правна држава кошта укупно 5 милијарди евра

Колико кошта поверење у европски банкарски систем? Колико кошта поверење у европско право? Колико кошта увереност у то да је право на приватну својину у Европској унији свето? Захваљујући заједничким напорима европских лидера и кипарских власти свет је сазнао одговоре на ова питања. Поверење у европску правну државу и европски банкарски систем кошта укупно 5,86 милијарди евра. Управо толико се кипарске власти надају да ће добити од увођења једнократног „доприноса солидарности“ на банкарске рачуне у кипарским банкама.

Очигледно је да је „допринос солидарности“ уведен антидатирано и без упозорења, што није ништа друго до правни изговор за баналну експропријацију. Судећи по томе што нико не жели да преузме на себе одговорност за донету одлуку може се претпоставити да је свим учесницима у евро-кипарским преговорима постало јасно да је учињена катастрофална грешка. Представници Немачке и ЕЦБ сложно оптужују кипарске власти које су инсистирале на тако егзотичном начину решавања својих финансијских проблема. Председник Кипра изјављује да је упозоравао Европску комисију да закон о „доприносу солидарности“ парламент неће усвојити и алудира на то да је за све крива Ангела Меркел. Реакција аналитичара водећих европских банака показује да су руководиоци европских финансијских структура ужаснути оним што се дешава.

Сад више није важно чиме ће се конкретно завршити дипломатске игре у троуглу Брисел-Никозија-Москва. Чак и ако експропријација новца с банкарских рачуна буде укинута, банкарски систем Кипра је осуђен на банкрот. Ако „допринос солидарности“ не буде укинут, банкрот је такође неизбежан. Независно од резултата дискусија у парламенту већ у току првог радног дана кипарских банака већина њихових клијената ће почети да повлачи новац. Ниједна банка неће моћи да преживи истовремени одлазак већине улагача. Европа је, покушавајући да спречи банкарску кризу, својим рукама створила услове за брз банкрот кипарских банака. У овим условима је врло вероватно да ће власници кипарских рачуна изгубити много више од 10% или 15% свог новца. Реалистичнија процена претпоставља губитке од 40% до 60%. Разлика у процени губитака проистиче из тога што кипарске власти и неки аналитичари не желе да сагледају последице масовног одлива капитала из кипарских банака и њиховог банкрота који ће затим уследити.

На први поглед, уништавање банкарског сектора републике Кипар не треба да представља претњу по економију Европске уније. Међутим, овај утисак вара. Довољно је погледати реакцију девизног тржишта да би се видело да је започет процес повлачења новца из земаља које се налазе у јурисдикцији ЕУ. Капитал се одлива из Европе и тражи „тиха пристаништа“ у којима ризик од експропријације изгледа минималан. На основу недељних резултата може се рећи да су највише користи од грешака европских лидера имали Швајцарска, Сингапур и Норвешка. Независно од тога како ће се развијати ситуација на Кипру процес одлива капитала из европске зоне ће се отегнути или ће попримити карактер лавине. Данас се сценарији развоја кипарске кризе уклапају у формулу „ужасан крај или ужас без краја“. У сваком случају, очигледно је да је поверење у Европску зону коначно пољуљано и да су власници великих офшор-капитала приморани да се замисле над тим да више не постоје безбедне и поуздане јурисдикције.

За Русију кипарска финансијска катастрофа може представљати јединствену шансу. Већина руских олигарха лоше зна историју и рузвелтовску експропријацију из 1933. године, а ни амерички дефолт из 1971. године јој ништа не говори. Ово незнање у комбинацији са специфичним искуством вођења послова у постсовјетском периоду, довело је део руског бизниса до идеализације западног правног и финансијског система. Светска финансијска криза је означавала крах илузија, а кипарска банкарска криза ће их коначно расејати. Наравно, део олигархијске елите неће тражити нова „тиха пристаништа“ све док у свету не буду уништене све офшор-зоне, али ће други почети да размишљају о повратку капитала у Русију. Деофшоризација неће представљати само модеран политички мем, већ и знак здравог разума и бриге за безбедност сопственог капитала. Кипарска банкарска криза може довести до промене менталитета дела руске елите. Крах Кипра као европског финансијског центра довешће до озбиљног повећања трансакционих трошкова по шеми „сивог увоза“, а такође ће изазвати проблеме ликвидности неких руских компанија. Могуће је да ће део великог бизниса бити приморан да користи руску јурисдикцију и руски финансијски систем, чак и ако то буде због страха да изгуби свој новац у иностраству, а не због патриотских разлога. Прилив „офшор-капитала“ и промена оријентације неких финансијских шема на рад у руским условима може створити потребну конјунктуру за спровођење реформи за које је сазрела ситуација у банкарском, пореском и царинском сектору. С ове тачке гледишта може се рећи да су својим погрешним решењем Европска унија и Кипар начинили неочекивани поклон руској економији. Сад је важно да се не пропусти могућност да се он искористи.

Валентин Миндрешеску,