Годишњица насиља на окупираној територији

Скоро читава деценија је прошла откако се на Косову и Метохији одиграло етничко чишћење тамошњих Албанаца над Србима, које је било праћено демолирањем православних сакралних објеката и уништавањем српске имовине. Тај трагични догађај је обележен широм Србије, а централно место на коме је обновљено сећање на мартовски злочин, било је Народно позориште у Београду, где је одржана академија, на којој су се чуле речи осуде за тај талас насиља који још увек није санкционисан.

Наиме, насиље над Србима које је почело 17. марта 2004. и интензивно трајало још два дана, резултирало је етничким чишћењем у коме је протерано 4.000 Срба, из 6 градова и 10 села у потпуности, а на разне начине је уништено око 1.000 србских кућа. Поред тога, у том безумљу је спаљено 35 храмова Српске православне цркве, а у укупном збиру је број уништених црквених објеката износио око стотину.

Оно што је у свему томе посебно болно и трагично, то је чињеница да за наведене злочине нико није одговарао. То је појаснио директор Владине Канцеларије за Косово и Метохију, који је затражио да међународна заједница призна грешку зато што девет година касније није уложила довољно напора да открије оне који су наредили и извршили то етничко чишћење, а мартовско насиље је назвао „последњим некажњеним погромом у Европи“.

Председник српске владе Ивица Дачић је са своје стране на академији посвећеној страдању Срба на Космету из 2004. године, између осталог рекао да је Србија, односно тај њен део, под окупацијом. Он је том приликом дословно изјавио да „треба да се припремамо и да припремамо наш народ да живимо у ситуацији када нам је та територија практично окупирана“ и да будућност Србије зависи од тога како ћемо се организовати.

А србски патријарх је са истог места поручио јавности да је дужност државе Србије да се највећи део прогнаних врати на своја огњишта, и дао је пример како би Срби требало да чекају на испуњење правде, рекавши – „Ако нека безочна сила учини да останемо без Косова и Метохије, увек имамо пример јеврејског народа који је 2.000 година чекао Јерусалим и дочекао га је».

Иако се Свјатејши патријарх није упуштао у детаљније објашњавање која би то могла бити, како се изразио, «безочна сила која би учинила да останемо без Косова и Метохије», нешто директнији је био председник Одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије Милован Дрецун, који је устврдио да су мартовска дешавања пре девет година била организовани, плански покушај завршног етничког чишћења Срба са тог простора, у чему су, како је навео, учествовали и припадници Косовске полицијске службе, као и неки припадници КФОР-a, који су им помагали. А по Дрецуновим речима, за припрему тог етничког чишћења су знале и обавештајне службе појединих западних земаља, али ништа нису предузеле да то спрече.

Дакле, мартовско насиље и протеривање Срба, као и уништавање њихове имовине, цркава и манастира, обележено је широм Србије разним манифестацијама на којима је обновљено колективно сећање на те догађаје, како не би били заборављени. Медији су известили да је у Београду приказана још и изложба фотографија, да је одржана пригодна академија у Косовској Митровици, затим трибина у Новом Саду, као и на многим другим местима, где су изречене сличне оцене и поруке.

Али од свих изјава које су се на тим скуповима могле чути од високих државних званичника, вероватно је најупечатљивије зазвучало признање србског премијера Дачића да „живимо у ситуацији када нам је територија практично окупирана“. Јер, у светлу актуелних преговора са Приштином, поставља се питање да ли то онда на известан начин представља легализацију окупације о којој је управо посведочио и сам премијер?

Ратко Паић,