Команданте Ратко Младићу, срећан ти рођендан!

 После хапшења србског генерала Ратка Младића, отпочела је нечувена и до сада незапамћена медијска харанга на његову личност и дело. Може се чути: највећи крвник, злогласни генерал, ратни зчочинац, криминалац, убица... Чуле су се и ријечи оправдавања за хапшења србског генерала: „затворили смо најтамнију страну новије српске историје, ово је доказ победе демократије у Србији, отворили смо ново поглавље проевропске Србије“ Србима и генералу Младићу непотребних оправдавања. Ал` манимо се власти и њихових задатака, сјетимо се и не заборавимо ко је заиста био и шта је за србски народ урадио човјек и официр, патриота и генерал, горштак и Србин из кршног херцеговачког краја, наш србски генерал Ратко Младић?

Од борбених предака из кршног краја

Рођен у вихору II св. рата и борбе србског народа против фашистичке пошасти, која је кренула да пороби све европске народе. За време тог истога рата, погинуо је Младићев отац, а Ратка је спасила стрина, која га је у колевци успела сакрити, док су комшије спасиле Раткову мајку. Рођењем добио крштено име Ратко (које ли случајности), које се са презименом Младић, уклапало у његову непресушну људску снагу, истрајност и одлучност у најтежим тренутцима његовог живота, којих је било много, али и у најтежим ситуацијама по његов србски род. 

Случајно или не, фашистички лидер А. Хитлер добио је чин аустроугарског каплара, као окупаторски војник на србској и светосавској херцеговачкој земљи, у Младићевом родном Калиновику. 

Борба против освајача, окупатора и било ког облика агресије и терора, само је касније надограђена Младићевим школовањем у војним школама комунистичке Југославије, која је своје официре васпитавала и обучавала да се против зла боре на частан начин. 

Погубну братоубилачку борбу никада није могао да заборави, па је стога, за време одбрамбено-отаџбинског рата у РС и раније у РСК, забрањивао кокарде, како не би дошло до нових подела српске нације и лично је допринио да се знак ВРС бар дјелимично разликује од кокарде. 

Једна узорна официрска каријера

Био је најбољи питомац у својој класи Војне Академије у СФРЈ, коју је завршио са средњом оценом 9,57. Није имао „штеле“ да му неко помогне и добије место службовања ближе својој мајци и свом родном Калиновику. Официрски позив испекао је у Македонији. Био је најбољи командир вода и чете, најбољи командант батаљона и бригаде, о чему сведочи документација ЈНА, официри који су тада били на служби у Македонији или војници који су код Младића служили војску. У Македонији је напредовао до команданта бригаде у тадашњем гарнизону ЈНА у Штипу, који је код официра ЈНА важио за један од најгорих гарнизона (ШТИП-шути, трпи и пати), а у непосредном додиру са војним полигоном Криволак гдје су се тада изводили највећи маневри тадашње ЈНА. Младићеве резултате неки од тадашњих генерала нису хтели да примете, некима је сметала Младићева праведност, па су стога знали изненада да бану, дају борбену узбуну, у по бела дана или касно ноћу, али су на крају увек само констатовали највише оцене. Заузврат, Младић их је понекад упозоравао и критиковао, како праве националне војске, јер је највише било официра Македонаца у Македонији.

У Скопљу је био класичан војни оперативац, који је у штабу 3. армије ЈНА израђивао ратне планове одбране Македоније, Косова и Метохије и јужног дела тадашње Југе. Нико од надређених и ниједна војна инспекција нису могли да пронађу грешке у војним проценама и ратним плановима одбране, које је радио Младић. У Македонији је остао упамћен, као велики професионалац, предан свом послу, частан и одлучан, веома строг и праведан официр, коме су официрска част и људско достојанство били изнад свега. Није стављао себе у први план, често се жртвавао за потчињене и помаго им у служби и приватно, о чему сведоче његове радне колеге различитих нација, које су остале у Македонији, које су га звали у најтежим систуацијама и чији је гост био и за време рата у БиХ.

А онда је дошао рат...

Беспоговорно је извршио наредбу тадашњег ССНО-а и ГНШ ЈНА и отишао у рат, у Книн, док су његови потчињени и радне колеге у Македонији у миру, поред ТВ екрана, гледали како букти ратни сукоб. Његова одлучност, несебична храброст и официрска част, нису му дозвољавали да калкулише са добијеним задацима. Није дао војнику да иде испред њега, увек је био међу првима, бодрио и личним примером показивао какав треба да буде србски војник. Држао је до војничке дисциплине, војне хијерархије и истрајавао у професионализму. Имао је дипломатских способности, посебно у преговорима са другом страном, у деблокади тадашњих гарнизона ЈНА у Задру, Шибенику и Сињу, у којима су били блокирани војници ЈНА из читаве СФРЈ. Много времена и пажње посвећивао је генерал Младић својим потчињенима, непрекидним обиласцима, разговорима и саосјећањима. Доласком УНПРОФОР-а у РСК, прекомандован је у Сарајево, у коме се већ увелико водио рат. Веома брзо постављен је за команданта Главног Штаба ВРС, који није имао командно место у Сарајеву, Бања Луци или неком другом граду, већ у подземним бункерима ЈНА у Хан Пијеску, на првој борбеној линији. Најмање времена је проводио на командом мјесту, а највише непрекидним обиласком бораца на првим линијама фронта и стизао свуда, тамо гдје је било најпотребније. 

Није патио од луксуза, јео је оно што је јео и србски војник, а знао је да натера предсједника Р. Караџића (свог врховног команданта) да с њим поједе војнички пасуљ без меса, уз то и да се нашали како председик једе оно што и србски војник. Два пута је рањен, на првој борбеној линији, задњи пут близу Бихаћа, у јуришу који је лично предводио. Знао је војнику на првом тенку или транспортеру издати наредбу да пуцају у њега, у случају да га друга страна зароби. 

Борци и грађани Републике Српске, веровали су више генералу Младићу, него било ком србском политичару. Са свима је био срдачан и отворен, са војником и политичаром, сељаком и грађанином, домаћим и страним новинарима, једноставно био је и остао људина пре свега, како то Срби воле да кажу. Није волео полтронизам, каријерство и лажно извештавање, стога је знао да прође поред нижих команданата, оде на прву линију фронта у најистуренији ров, поразговара са војницима и онда позове локалног команданта да дође у тај ров и на лицу места реферише о стању на фронту. 

Увек на свом месту!

Није се возио у луксузним аутомобилима и скупим џиповима, основно превозно средство генерала био је војни џип и хеликоптер по потреби. Морало је прво да буде за војника и потчињене, а за генерала шта остане. Сметао је многим србским политичарима различитих нивоа, посебно ратним профитерима и паравојскама, које је и разоружавао. Знао је да одбруси и Караџићу и Милошевићу. Знао је професионално да упозори генерале УНПРОФОР-а, како не поштују постигнуте споразуме са ВРС, а посебно споразуме о прекиду ватре са тзв. Армијом БиХ, о чему сведоче књиге генерала Роуза, Мориона и Меккензија. Одавали су му признање за генералско и официрско држање, ратничке способности и поштовање онога што су се договарали. Важио је за тзв. урбаног ратника, којем су се дивили НАТО- официри и чију способност ратовања изучавају на својим војним академијама. Није се бојао НАТО-а, напротив, био је тамо гдје су падале Томахавк ракете, а ВРС је обарала НАТО авионе и заробљавала приопаднике легије странаца. Није ли генерал Младић једини генерал који је натерао француског предсједика Митерана и његовог министра одбране да се извину Србима у БиХ и њему лично, не путем медија, већ доласком у Републику Српску Митерановог министра одбране? 

Био је на челу ВРС све вријеме рата. ВРС којом је командовао ратне 1994. држала је чак 73% територије БиХ, тј. генерал Младић је обезбедио класичну војну победу и омогућио србској политици да пристаје на компромисе и потписује мировне споразуме, што нису знали да искористе. Да није био на челу ВРС, вјероватно би резултат рата у БиХ био другачији, а можда не би било ни Републике Српске. 

Био је прво човек, људина и поштењачина, частан официр и генерал, добар и узоран отац и супруг, истински патриота и припадник своје српске нације, која га не смије никада заборавити. Напротив, треба му одати највиша национална и државна признања и части за одбрану српске нације. 

Није ли то Младић показао и у тренутцима хапшења, када је рекао: „ја сам генерал Ратко Младић“. Његово чојство, одрастање и васпитање, људско и официрско достојанство, генералска и србска част, нису му дали да се стиди онога што је био и шта је све урадио у одбрани своје породице, свог рода, своје отаџбине и своје српске нације. 

Срби,  Републико Србска и Србијо, не смемо да заборавимо, будимо поносни и памтимо нашег генерала Ратка Младића.

Аутор: Вулин Драгиша,

Командант Војске Републике Српске Ратко Младић је рођен 12. марта 1943. године у селу Божиновићи, у општини Калиновик.

Команданте, срећан ти рођендан!