«Санџамер»: скоро по Кларку

Крајем 2014. године НАСА ће лансирати у космос велико «сунчево једро». Лаки апарат «Санџамер» биће причвршћен на гигантски квадрат од најфиније полимерне фолије која ће му помоћи да се креће искључиво захваљујући притиску светлости. Стручњаке занима да виде како ће се апарати у космосу понашати без традиционалног мотора.

Изградњу «једра» НАСА је поверила приватној фирми из Калифорније. У току прва два месеца боравка у космосу научници ће проверити могућности управљања апаратом. Његове ивице могу да се искосе мењајући правац светлости која се рефлектује, дакле и векторе вуче. После испитивања «сунчево једро» ће се упутити ка коначном одредишту – тачки Лагранжа L1 (она се налази на линији између Сунца и Земље) и тамо ће балансирати користећи притисак светлости. Равнотежа у L1није сигурна. Међутим, управо ту би било згодно сместити сонду за рано упозоравање на сунчеве експлозије, које изазивају магнетне буре на Земљи. За задржавање обичне сонде у L1 било би потребно гориво.

Назив «Санџамер» је преузет из приче писца научне фантастике Артура Кларка о тркама «сунчевих јахти». И то није прво «једро» у космосу. Још 1993. године с орбиталне станице Мир разапето је «Знамја-2» - гигантско сунчево огледало од танке фолије. Проверавано је да ли се њиме може осветлити ноћни део Земље. Експеримент је био успешан: на Земљи се на тренутак појавио одраз сунца димензије 5 км. У Русији је 2000-их година било покушаја за покретање «једра», али већ у својству мотора, - каже водећи научни сарадник Института за космичка истраживања РАН Натан Ејсмонт.

- Апарат је правила НВО «Лавочкин», требало је да буде лансиран с подморнице. Тако се код нас проверавају балистичке ракете. Било је предложено да се ово лансирање искористи у научне сврхе. Међутим, балистичка ракета у чистом виду не одговара тој намени. Снабдевена је додатном стопом, приликом лансирања друга стопа је затајила. Сателит с «једром» није изашао у орбиту.

Експерименте на Земљиној орбити с «једрима» вршила је и НАСА – с апаратима NanoSail-D и NanoSail-D2. Међутим, најбоља покретна својства једра показао је само јапански апарат IKAROS који је 2010. године стартовао у правцу Венере. Захваљујући светлости, он је за пола године убрзао кретање до 100 метара у секунди.

Кад научници буду стекли бољи увид у то како се у космосу понашају «сунчева једра» моћи ће да се размишља о будућим мисијама. Осим научних сонди, то може бити кочење и спуштање из Земљине орбите старих сателита и другог смећа. Примамљиво је коришћење апарата који стоји изнад Јужног пола у улози ретранслатора радиосигнала – обични сателити за везу пол скоро не «виде». Вероватан је такође и лет на Марс, каже дописни члан Руске академије за космонаутику Јуриј Караш.

- За кретање према Марсу треба разапети једро од 10-15 фудбалских игралишта. То ће бити огромна конструкција и њоме је тешко управљати, а да не говоримо о томе да није баш једноставно склопити је у космосу. Зато је идеја лепа, али за њену практичну реализацију у великим размерама треба још инжењерски и конструктивно дорасти.

По речима стручњака, «светлосна» вуча од свега 1 грам, колику има «Санџамер» није тако мала. Оваквом снагом могу се обављати исти маневри као и с обичним ракетним моторима, само за знатно дуже време. Такође треба имати у виду да с удаљавањем од Сунца притисак светлости нагло опада: код Јупитера ће вуча овог истог једра бити 100 пута мања него на орбити око Земље. Зато ће се путовање према далеким крајевима Сунчевог система с таквим «мотором» отегнути.