Александар Колчак

Александар Колчак је руски политичар, адмирал, поларни истраживач и научник-океанограф, учесник руско-јапанског, Првог светског и Грађанског рата, руководилац Белог покрета и у општеруским размерима, и на Истоку Русије, Врховни владар Русије (1918.-1920. године).

Александар Колчак се 1888. године уписао у Поморски кадетски корпус, који је завршио 1894. године. Он је добио звање морнаричког заставника. 5. маја 1895. године на крстарици Рјурик она је пловио од Кронштадта преко јужних мора у Владивосток. Током похода је Колчак не само испуњавао своје службене обавезе, већ се активно бавио самообразовањем, покушао да учи кинески језик, привлачиле су га океанографија и хидрологија Пацифика, нарочито његовог северног дела: Беринговог и Охотског мора.

Колчак је предузео велике напоре да би постао учесник још једне експедиције на север. 21. јуна 1900. године експедиција је кренула преко Балтичког, Северног и Норвешког мора према обалама полуострва Тајмир. Током експедиције је будући адмирал водио активни научни рад. 1901. године руководилац експедиције Тол је овековечио име Колчака, назвавши његовим именом острво у Карском мору и рт, које је открила експедиција. Према резултатима експедиције је 1903. године Колчак био изабран за члана Императорског Руског географског друштва. Међутим, он је пре свега био официр.

Од почетка руско-јапанског рата он је стигао на бојиште, учествовао у одбрани Порт-Артура, нашао се у јапанском заробљеништву, где је остао у току 4 месеца. По повратку је он добио одликовање - Ђорђевско оружје – Златну сабљу са натписом За храброст. После рата је Колчак наставио активну научну делатност, учествовао у модернизацији руске морнарице. 1909. године је Колчак објавио своје највеће истраживање – Лед Карског и Сибирског мора. После почетка Првог светског рата, у јесен 1914. године уз лично учешће Колчака је била разрађена операција за минску блокаду немачких војно-поморских база. Мине су биле постављене код Кила, Данцига (данас Гданск), Пилау (савремени Балтијск), Виндаве, а чак и код острва Борнхолм. На тим минама дигло се у ваздух 4 немачке крстарице, 8 разарача и 11 теретних бродова. 28. јула 1916. године Колчак је био унапређен у вице-адмирала и именован за команданта Црноморске морнарице. После Фебруарске револуције Колчак је први у Црноморској флоти положио заклетву Привременој влади, али је већ лети Севастопољски савет одлучио да се разоружају официри, осумњичени за контрареволуцију, између осталих, одузму Колчаку Ђорђевско оружје – Златну сабљу, коју је добио за одбрану Порт-Артура. Адмирал је бацио сабљу у море са речима: Новине не желе да имамо оружје, нека иде у море.

После три недеље су рониоци извадили сабљу и вратили Колчаку, угравиравши натпис: Витезу части адмиралу Колчаку од Савеза официра армије и флоте. У јесен 1918. године, Колчака као популарног међу официрима човека позвали су на дужност војног и поморског министра у саставу Савета министара такозване Директорије – уједињене антибољшевичке владе, која се налазила у Омску. Колчак је изјавио: Примивши крст ове власти у искључиво тешким условима грађанског рата и потпуног расула државног живота, објављујем да нећу кренути путем реакције, ни погубним путем партијске припадности. 5. јануара је у Иркутску био извршен удар, град је заузео есеро-меншевички Политички центар. Чехословачка команда на захтев есеровског Политичког центра, уз санкцију француског генерала Жанена, предала је Колчака његовим представницима. Ноћу између 6. и 7. фебруара 1920. године је адмирал Колчак био стрељан на обали реке Ушановка без суђења. После стрељања тела убијених су била бачена у реку.