Како се замонашио Свети Сава

Наш Свети Сава, истиче Анатолиј Аркадјевич Турилов, замонашио се захваљујући руским монасима. Свети Сава Србски (Растко Немањић) решио је да постане монах под утицајем руског монаха Светогорца, који је дошао на двор његовог оца. Место његовог првобитног пострига је руски манастир Свети Пантелејмон, на Светој гори. Сам карактер веза – ширење у србској традицији руских дела и превода и спомена светих – потпуно је разумљив. Русија је пред крај XII века била једина словенска земља која је имала сопствену црквену организацију и развијен систем богослужења на црквенословенском језику. Корпус текстова (како оригиналних, тако и преводних), који су у том периоду прешли из старе руске књижевности у српску, није сувише велики, али је прилично разноврстан. То су житија првих руских светих, дела митрополита Илариона (средина XИ века) и Кирила, епископа туровског (друга половина XII века), неколико анонимних поука из XII века у којима се осуђује социјална неправда и међусобни ратови.

У једном тренутку, србско-руске везе се прекидају. Питамо Турилова зашто се то догодило?

– Од шездесетих година XIII века – немамо никаквих података о контактима Срба и Руса, на Светој гори. Узрок прекида веза биле су у првом реду последице монголско-татарске најезде и владавина Орде у Русији. Тек после више од столећа, тешко да је то било пре седамдесетих година XИВ века, те везе се обнављају и руски монаси се у осетном броју поново враћају на Свету гору. Најизразитија фигура у србско-руским везама, у XВ веку, био је писац јеромонах Пахомије, по надимку Логотет или Србин, који је са Свете горе допутовао у Русију и у њој живео најмање четрдесет пет година (најкасније 1438. године – најраније 1484). О србском и светогорском периоду његовог живота ништа се не зна. А у Русији је његово стваралаштво означило читаву епоху. Написао је житија руских светих, више него сви његови руски савременици заједно. Сложен, чак китњаст књижевни стил – „плетенија словес” – својствен Пахомијевим делима, служио је као образац руским књижевницима бар још пола века – наглашава Турилов.

Нова етапа србско-руских веза почиње крајем XВ века, када светогорски монаси србског порекла (најпре из Пантелејмоновог манастира, а затим и из Хиландара) почињу да долазе у Москву по новчану помоћ од великог кнеза и митрополита. Током XВИ века њима се придружују монаси из других србских манастира (на пример, Милешеве, Папараће), у XВИИ веку долазе изасланства и од србских архијереја. На културном плану период до средине XВИ века може се окарактерисати као редак период узајамне размене, при томе круг србских споменика који су тада постали познати у Московској Русији изгледа, вероватно, изразитије и импресивније, него репертоар источнословенских споменика доспелих на Свету гору и у Србију.

Док из Русије, у светогорске и српске манастире, одлазе, пре свега, преписи старих текстова (углавном преводних), којима се од краја прве четвртине XVI века придружују преводи Максима Грка, са Свете горе у Москву се доносе углавном пространа житија настала у периоду од XIII до XV века везана за српску историју (Теодосијево Житије Светог Саве, Житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака и његова Повест о преносу моштију Параскеве-Петке у Видин и Србију, Житије деспота Стефана Лазаревића).

Анатолиј Аркадјевич Турилов један је од водећих руских и светских археографа старих словенских ћириличних рукописа. Питамо га какво место и значај имају србски рукописи?

– Огроман. То не говорим да бих дао комплимент србском читаоцу. Тај значај током векова одређује скуп читавог низа чинилаца. Први се састоји у отворености српске рукописне традиције за дела и преводе настале у другим словенским земљама. У том погледу, она је блиска руској, док је бугарска далеко затворенија и усредсређенија на саму себе. Други чинилац је њен приметни конзервативизам (у позитивном смислу те речи): после смењивања црквених типика у XIV веку и појаве нових превода са грчког, у Србији (за разлику од Бугарске) није дошло до масовног искључивања из круга штива старијих дела, како оригиналних, тако и преводних. Тако се у србским рукописима из XVII века могу срести текстови из XI, који нису пронађени у старијим преписима. И, најзад, велики је број србских рукописа (посебно небогослужбених) из друге половине XIII и XV века, времена када је, на пример, руска традиција осетно оскудна због неповољних услова монголско-татарског јарма. Зато су србски рукописи често незамењив извор за проучавање не само српске оригиналне књижевности, него и најстарије књижевне традиције Ћирила и Методија из IX и X века (посебно најстарије словенске химнографије), и бугарске књижевности од XI до XIV – наглашава Турилов.

У читавом низу случајева, каже наш саговорник, србски кодекси садрже и преписе руских дела и превода који су старији од источнословенских, премда за њима у текстолошком погледу могу заостајати.

Зоран Радисављевић,