Руски песник „трагичне забаве“ на србском језику

26.01.2013. год.

Човек без навоја и без оклопа против света – тако је говорио критичар Павел Басински о Борису Рижијем, необичном руском песнику 90-их година. Његови стихови преведени су на многе европске језике, а 2011. изашла је књига на србском "У Русији се растаје заувек", њен аутор је књижвеник Светислав Травица, и управо његове преводе представљамо у прилогу.

Борис Рижиј је несумњиво човек трагичног осећања света, које је у извесној мери пародоксално, зато што је код њега постојало на фону спољне стабилности. Вољена жена, диван син, посао и научне публикације (био је рударски инжењер), коначно, поетска слава у успону. Ипак, 2001. године када је имао 26 година Борис Рижиј се обесио на балкону родитељског стана, оставивши посмртну белешку која се завршава речима „Ја сам волео све. Без шале.“

Можда је у томе и узрок добровољног одласка Рижијег. Он је волео и жалио „дауна Петју“, који се дивио музици на сахрани адмирала, а када је умро сам „није свирало ништа“. Волео је своје пријатеље који су погинули бандитских 90-их, неко са „бакром у лобањи“, неко од наркотика. Волео је „бајковити Свердловск“ који је сам измислио, град који је заувек остао у 80-им годинама златног детињства и шкрипутавих љуљашки на којима се љуљаш и осећаш „мирис лишћа трулог и мирис неба плав“. О том измишљеном свету Борис Рижиј је пред крај живота писао овако:

Градић, ког сам измислио и населио људима,

градић, над којим сам лично облаке разместио,

пропада, јер је живео руководећи се утисцима

како сам му, наводно, кратак живот сместио.

Прекида се музика, ма како да се музичар стара,

фењери не горе, премда их псовкама части електричар.

Пред својим очима, лепотица се у ругобу претвара.

Градић је пропала ствар.

Крив сам, јер нисам пазио, али се пропадање наставља,

све је отишло дођавола, а то што име моје има,

то иде по јесењој алеји, и ветар звиждећи наздравља,

и гомила се лишће за мојим леђима.

Од оца Борис Рижиј је наследио љубав према поезији. И зато у његовим дневничким записима се срећу овакве речи: Ујутру се будим... у глави одјекује Ноћна смотра Жуковског. Јер чак у филолошким круговима мало ко може да се сети данас те песме с почетка 19. века! Али Рижиј је одлично знао и књижевност 20. века, све најбоље што је постојало у совјетској поезији. Он је ценио и стваралачки преосмишљавао радове таквих стубова литературе као што је Борис Слуцки и Давид Самојлов. Као и многи, одболовао је Јосифа Бродског. Још један његов идол, живи класик Јевгениј Рејн, назвао је Рижијег песником трагичне забаве, најталентованијим у својој генерацији. Борис Рижиј је постао добитник престижне награде Антибукер, изашао је зборник, при томе угледне издавачке куће Пушкински фонд. Али све то није могло да заустави песника очараног смрћу.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! -

Смешка се и гледа ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

Звучни цинично, али праву славу Борис Рижиј је стекао после смрти. Холанђани су снимили о њему филм. У једном од престоничких позоришта успешно се даје представа Рижиј. Како смо већ рекли, изашла је књига на србском, У Русији се растаје заувек, аутор превода Светислав Травица.

Сам Светислав Травица о себи каже да се до 50 година бавио читањем, а затим је почео сам да пише и преводи. Својевремено је освајао језик Пушкина и Достојевског како би изучио руску књижевност у оригиналу. Са стваралаштвом Бориса Рижијег се упознао случајно.

Светислав Травица: Шетајући по интернету, читајући руске сајтове са поезијом, наишао сам на стихове који су ме одмах, да тако кажем, зграбили. Био сам потпуно збуњен, прочитао сам име писца, које ми ништа није говорило. Онда сам укуцао његово име, да видим о коме се ту ради. Онда сам даље почео да читам стихове, и схватио сам да је он заиста велики песник. Мислим да јекод њега важно и карактеристично је тај његов осећај за време. Знао је да кореспондира са својим временом, као нико из његове средине. Па чак и његови претходници, Јесењин например, велики песник, писао је о Русији које више нема. Мајаковски је писао о Русији какве више неће бити. Једино је Манделштам имао такав осећај за време, само што се он носио и борио против тог времена, против тог „вука века“ како је он рекао. А Рижиј је покушавао да тај век у којем је он живео да некако помири са веком који долази. Зато је он савременик. Ми њега доживљавамо као савременика. Иако сам ја много старији од њега (40 година), доживљавам га као неког свог вршњака. Велики песници се по томе и разликују од оних који су просечни, јер пишу о „већим“ темама. Углавном, када узмете, кад сведете, онако на минимум о чему је писао Рижиј- о животу и о смрти. Значи, то је био човек који је осећао своје време и живео. Носио је терет тих проблема. Он је под тим теретом, на неки начин и пао.

Док спавао сам, свуда је падао снег –

Падао с неба, бели, плавичасти,

И неки страшни изишао је човек

са огромном лопатом у својој власти

и пробудио ме. А није ме снег

разбудио, тихо, сасвим тихо је падао.

Средином дана пробудих се блед

а за зидом дечак је тужно плакао.

Некада давно на снег бих излазио

без капе и капута и ка првој станици

трком бежао и до смрти рад био,

милој, у зечијој бунди, пријатељици.

Ишли код мене, наоколо је снег лежао.

Двориште беше пусто, сами на целом свету

нас двоје смо били. Како сам знао

пољубих је тада, од узбуђења смо се ту

освртали, ја кришом, отворено она.

Где ли се сада дела моја туга,

мој немир? Наслоњен преко балкона

слушам плач и видим снег. Куда

да бежим сада, а никуда не бих.

Снег плавичаст, ко чаршав после прања, лак.

Греби лопатом, човече, плачи и греби.

Мој дечак или девојчица, мој дечак.

Борис Рижиј је песник носталгије. Остаје загонетка зашто није могао да се истргне из тог круга, зашто никада није дело младалачки занос, када сматраш да је све у ствари пред тобом. Човек живи од сећања на детињство и мисли на старост, ако, наравно, нема више зашто да живи, писао је у дневнику.

Светислав Травица: Мислим да песници који су осуђени да кратко живе, да они морају да кажу оно велико и снажно што имају да кажу, за тог свог живота. Песници који су осуђени да живе дуго, они имају времена, они се уздижу полако, расте тај њихов таленат.

Ако у прошлост - онда боље трамвајем

Са звоном и са суседом на штакама,

Са ђаком и тетком што путује сама

И са лишћем тополе што трчи за нама.

А, онда - после пет или шест станица,

Сићићемо у осамдесете године:

С лева фабрика стоји, с десна турбине.

Немој да гасиш. Запали, ове су фине.

Зашто скептички мумлаш - не знам:

- Све је то из Набоковљеве прозе -

- Он је високог рода, а ми сачувај боже. -

Осмехни се, нек сузе ти лице не росе.

Стигли смо, ево, и до наше станице:

Ту плакати висе, тамо се транспарент клати.

Небо плавичасто, заставе, призори познати,

Нечију сахрану тиха музика прати.

Засвирај зубима тим старцима

И удаљи се уз музику, корака лака,

У јакни кожној навученој на брзака,

По тој улици вечитих растанака.

По улици вечне туге, пред оградом

Родне куће, стапајући свој лик

Са листопадом, на самоћу налик,

Врати се као убијени војник.

Врло је занимљива била судбина књиге превода коју је припремио Светислав Травица. Између осталог господин Травица је превео више од 90 песама Рижијег, читаво стваралачко наслеђе песника чини преко 1000 песама.

Светислав Травица: Имао сам књигу, нисам имао издавача. Када сам нашао издавача, договор је био да књига изађе на сајму. Припремао сам се за сајам 2010.године. Два дана пре сајма, издавач ми је јавио да штампар није хтео да штампа због дугова итд. Углавном, књига није изашла и ја сам очајан отишао на сајам. Тамо сам се срео са својом познаницом, која је била издавач књиге и она је рекла да ће покушати нешто да уради. Стихове, своје преводе сам јој послао и после месец дана, она ми јавља да је књига готова. Један пријатељ који живи у Немачкој каже да је то право чудо и да се то ни у Немачкој не дешава. Та је књига била издата 2011.године, 10 година после његове смрти. Ми смо направили величанствену промоцију у Београду, у музеју Кинотеке. Његова удовица Ирина је рекла да је промоција у Београду била боља и лепша него у Москви.

Ево, ја заспивам напокон,

приљубљен оцу уз бок, још он

чита: „Излазим ја на пут…“

Сасвим сам? Тек ми је пет година.

И будим се, оца нема крај сина,

и тако је тихо и гасну одасвуд

звезде у окну, дрвећа под прозором,

као стражари, мој чувају дом.

И ничег се не бојим, страх одлази мимо,

Ипак, сасвим сам. Као песник тај.

Као мој отац. Тек ми је пет, знај.

И сви једно на друго тако личимо.

У једној од песама Борис Рижиј обећава извесном „чика Паши“ који свако јутро пушта да чује цео кварт неку "огромну песму" да ће „на страшну музику одлично пасовати речи“. Рижиј је испунио обећање: он је бирао једноставне речи у оном необичном поретку како уме само прави песник.

Светислав Травица: Има људи који имају ту суицидну црту и нешто их вуче према смрти, имају тај један другачији однос према смрти. Њима је смрт много ближа него нама, ми се сви плашимо смрти и сви је избегавамо, чак и да причамо о њој. А има људи који су са њом нашли неку везу и не сматрају да се тиме све завршава.

У сећању мом, негде у куту,

Стоји, на једној нози, гле,

У свом искрзаном капуту

Василиј Кончев – Гончев „Ге“.

Протезу му у пијанци украше

И са њом ципелу, значи.

Пиво пије из литарске флаше,

Ко да ће у пиву спокој наћи.

А ја ка њему пружам руку:

Еј, доста више, дај мени сада!

Верујем да живот иде по кругу,

И да не умиремо никада.