Гаспром улаже у Хрватску, а премијер им залупио врата пред носом

Пре неколико дана је руски енергетски гигант Гаспром потписао уговор са хрватском фирмом Плинакро о изградњи огранка гасовода Јужни ток, а поред тога се у Загребу разговарало и о другим конкретним пројектима, као на пример о руском улагању у гасне термоелектране, те о истраживању и производњи гаса. Од доласка Гаспрома у Хрватску имаће користи индустрија и њени грађани због знатно ниже цене гаса од досадашње, као и због сигурности испоруке тог важног енергента.Па ипак, посета врхунских бизнисмена из Русије остала је у сенци тешко објашњиве одлуке хрватског премијера Милановића да не прими челног човека Гаспрома. Због тога се у хрватској јавности подигла велика бура, а већина коментара у медијима је снажно осудила некоректан однос према једној од највећих светских компанија.

Дакле, ради се о томе да је потписан уговор о изградњи цевовода који ће бити спој између Хрватске и Србије, вредан 60 милиона евра, као крак гасовода Јужни ток. Поготово је важно да ће Гаспром унапред закупити све капацитете гасовода, што гарантује исплативост инвестиције и повраћај уложеног новца. Капацитет тог двосмерног гасовода ће износити близу 3 милијарде кубних метара гаса годишње, а његова траса ће се простирати од Србије до Славонског Брода, у дужини од 100 километара. Предвиђено је да његова изградња почне средином 2015. године, a да крајем 2016. буде завршен и пуштен у рад.

Шеф руске компаније Aлексеј Милер је том приликом изјавио да Гаспром жели, поред продаје гаса, да учествује и у свим другим пројектима у Хрватској који се односе на тај енергент, а то значи да је Гаспром спреман инвестирати у изградњу гасних термоелектрана и у мрежу гасних станица за аутомобиле, при чему је најавио ниже цене тог горива.

Међутим, и поред огромног економског значаја којег има долазак и улагање руског енергетског лидера, хрватски медији су се највише бавили скандалозним поступком премијера Милановића, који је највишем руководству Гаспрома, фигуративно говорећи, залупио врата пред носом. Наиме, иако је неколико дана уочи доласка у Загреб био послат званични захтев да их прими, хрватски председник владе је непријатно изненадио Русе, инсистирајући на државничкој процедури. У хрватској штампи се помиње још и претпоставка да је Милановић игнорисао Гаспром због тога што му се нису довољно рано најавили.

Такође, каже се и то да је наводно у Загреб два дана пре руске делегације допутовао шеф протокола Гаспрома, како би пробао да лично успостави контакт са кабинетом премијера Милановића и да договори тај састанак. А када у томе није успео, руска делегација је разочарано отишла из главног града Хрватске.

Због тога су хрватска средства јавног информисања била преплављена натписима и чланцима у којима су покушали сагледати значај првог човека Гаспрома, као и штету коју је премијер учинио. Тако се могло чути да Алексеј Милер у формалном смислу заиста није политички званичник, али да је ипак један од најмоћнијих Руса, као и то да је он један од најближих сарадника руског председника Путина. А с обзиром да се Гаспром налази у руском државном власништву, закључили су да је за свој долазак у Загреб сасвим сигурно имао подршку званичне руске политике. Оценили су да је Милер боравио у Хрватској и у својству незваничног изасланика Владимира Путина, али да упркос свему томе није добио прилику да разговара са хрватским премијером. Још су навели и податак да су Милера до сада примили многобројни краљеви и шефови држава широм света, али да је у Загребу он био непожељан саговорник.

Реакција хрватских бизнисмена, аналитичара и обичних грађана је била бурна, и они су буквално рекли да је „одлука Владе, због које је шеф једне од највећих светских компанија отишао из Загреба без сусрета са премијером Зораном Милановићем, била велика грешка, непромишљен чин и погрешна процена.“ А Председник Хрватског стручног удружења за гас је рекао да је „ваљда коначно дошло време да се прошире хоризонти и макне поглед само са земаља Европске уније.“ У истом тону је било и мишљење да премијерово игнорисање сигурно неће бити разлог прекида рада на заједничким пројектима, али да то сигурно неће допринети угледу Хрватске као земље која је отворена према инвеститорима.

У сваком случају, шта год да је био разлог одбијању сусрета са врхунском екипом руских менаџера, очигледно да је то био поступак који ни на који начин не иде у прилог поправљања економске ситуације и животног стандарда грађана Хрватске. А то би требао бити првенствени циљ сваког одговорног политичара.

Ратко Паић,