BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Глад у опкољеном Лењинграду

19.01.2013. год.

Блокада Лењинграда је трајала скоро 900 дана. За то време је, по разним информацијама, погинуло од 300.000 до милион и по људи: од бомбардовања, гранатирања, хладноће, глади, исцрпљености. То је не рачунајући војнике који су бранили град. А, они који су преживели блокаду, кажу, да никакве цифре и речи не могу да опишу живот у опкољеном граду.

Блокада Лењинграда је почела 8. септембра 1941. године, а завршила се 27. јануара 1943. године. Најпре су на град пале прве бомбе, а онда је ваздушна опасност постала свакодневица. Опасност су најављивали помоћу специјалних ручних уређаја који су се налазили по кућама и преко радија. Ноћу, када није било директног програма, на радију се чуло куцкање метронома: у обично време – споро, а за време немачких напада – брзо. Сваки трећи преживели становник Лењинграда може рећи да се чудом спасио од бомби или граната, сматра уметник Игор Суворов. Када је почела блокада он је имао 9 година.

- Било је пролеће. Замолили су нас да помогнемо у сређивању дворишта. Изашао сам у двориште, гледам: прозор у приземљу отворен и чује се радио, причају о отварању другог фронта. Почео сам да слушам, ломим лед, а онда сам се уморио и погледао увис. Нешто је промакло изнад моје главе, двадесетак центиметара. То је била граната, пала је право на прозор у приземљу, страшна експлозија. Мене је спасио само зид, иначе би ме покидало. Крварио сам и викао „Мама, мама!“ Страшно сам вриштао, тек касније сам се смирио.

Јако брзо су се становници Лењинграда навикли на гранате. Многи су престали да се сакривају у склоништа и подруме. Неко се бојао да не остане закопан под земљом, а неки, једноставно, нису имали снаге. Најстрашнија је била зима 1941-1942. године: исцрпљени људи су мртви падали на улицама. Градске власти нису стизале да покупе хиљаде тела. Ноћима су по тамном граду јурили чопори пацова, који су јели мртваце и нападали на живе. Неки су се заустављали на улици да одморе, али су падали у несвест и смрзавали се, испричала нам је Лариса Гончаренко. 1941. године она је имала 10 година.

- Тако смо једном ишли по улици Максима Горког: из пекаре су износили тела људи који су се смрзли и утоварали их у ауто. Мама је мислила да ћу ја да полудим. Јако сам се уплашила и почела да вриштим ноћу јер су ми се те слике враћале, ето толико је то пореметило психичку равнотежу.

Те зиме су радници добијали само по 250 гр хлеба за 24 сата, а службеници, старци и деца још мање – 125 гр. Према речима преживелих, глад је, практично, истерао све мисли из главе. Радници у фабрикама више нису имали снаге да раде, везивали су се за машине. Деца, која због неухрањености нису могла да иду, месецима су остајала у кревету и цртала храну: целе векне хлеба, отворене конзерве хране, свеже воће. Јело се скоро све што је долазило под руку, испричао је Всеволод Петров-Маслаков. Он, 11-годишњи дечак, је првих дана блокаде остао сам у стану.

- „Прозори заковани даскама: не зна се кад је дан, а кад ноћ. Шпорет стоји у соби, а до прозора иде димњак дужине неколико метара. Он се зачепио, дим није пролазио и зато сам седео са гас маском. Обучен у сву одећу и сам - преживљавао… Ми смо некада имали коња. Давно су га заклали, а кожа је остала. Кожа је, сећам се, била дугачка, требало је прво опрљити, а онда искувати. Ја сам резао комадиће и јео. Била су још два копита. Исто сам их кувао. Једном је дошао мој ујак да ме посети, а ја седим сам и кувам то копито. Он седи, обучен, гледа у шерпу и пита: „Шта ти је ово?“ А ја кажем: “Копито“. И јако се бојим да ми га не поједе. Он је извадио копито из кипуће воде, а оно – обично копито: постругао прстом по њему, пљунуо и отишао. А, ја сам се тако бојао да ми га не поједе.“

У пролеће је постало мало лакше, сећа се Галина Корнилова. Она је 1941. године имала 15 година. Све своје блиске је сахранила и остала сама.

- У мају 1942. године би, вероватно, умрла од глади. Јако ме је болео желудац, нисам могла ништа да поједем. Ставим у уста само комадић хлеба – страшан бол у желудцу. Негде нам је остала млевена паприка и ја сам то сисала: и та жестока љутина у устима је смањивала бол у желудцу. Нисам могла ништа да једем два дана. Дошла сам до продавнице да продам или заменим свој непоједени хлеб. Тамо је нека жена продавала кисели купус, не знам где је то нашла, купус је био буђав. И то ме је спасило – сок тог купуса који сам пила.

Пробијање блокаде у јануару 1943. године је било спас за град и све његове становнике. Совјетска војска је успела да освоји мали појас земље уз јужну обалу језера Ладога преко кога је у најкраћем року кренуо аутомобилски и железнички саобраћај. Већ у фебруару 1943. године људи у граду су почели да добијају по 400 гр хлеба, стигли су лекови.

Анастасија Першкина,



  • Извор
  • Глас Русије, фото: РИА Новости/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Свет се сада суочава са најкритичнијим тренутком од краја Другог светског рата, изјавио је пољски премијер


Интензитет инсистирања на невиности Украјине је необичан, изјавио је руски министар спољних послова

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА