Франсоа Оланд - гробар републике?

Француска коју раздиру сопствене противречности блиска је финансијском и културном колапсу. Држава на чијем челу је Франсоа Оланд све мање лични на ону Француску о којој се говорило са поштовањем као о земљи Јованке Орлеанке, Луја 14, Келмансоа и Де Гола. Тешко је говорити о краху Оланда, не објаснивши зашто је Француска нашла у тако незавидном положају.

Обично се сматра да су француске несреће почеле смрћу генерала Де Гола, чија политика је била усмерена на јачање суверенитета земље. Сасвим је јасан његов однос према Роберу Шуману. Генерал није волео индиректног инспиратора ЕУ, сматрајући га пионом САД. Шуман је био лојалан англосаксонском капиталистичком лобију, чија је једна од испостава НАТО. Де Гол је у суштини протерао НАТО са територије Француске и послао брод долара у Америку, затраживши у замену тобоже злато у одговарајућем еквиваленту. Француска је обновила свој суверенитет, одуставши од утицаја туђе идеологије, а што је најважније од хегемоније банака. Даље је Де Гола сменио Жроћ Помпиду, чија се политика постепено удаљила од курса Де Гола. 1974. године потписан је закон Ротшилда, који је обавезао Француску да узима зајмове на финансијским тржиштима уз растуће камате. Све то заједно са либерализацијом берзе гура Француску у економску провалију.

Француска је промашила и са миграционом политиком. Она је рачунала да ће добити робове, а на крају су ови ”робови” почели да намећу земљи која их је примила сопствене културне критеријуме. Кулминација процеса који је постао приметан за време Франсое Митерана требало је да падне у доба управе Жака Ширака, или Саркозија који је све разочарао. Али оно што се дешава за време социјалисте Оланда не уклапа се ни у какве сценарије.

Талас протеста који је обухватио Француску прошле недеље очигледно карактерише погрешност Оландове политике. Не елита, не црквени фанатици, већ разнолика већина Француске тражи да се не усваја закон који допушта брак особа истог пола и усвајање деце за хомосексуалце. Али Оланд је дао одређене обавезе мањини! И не може да изневери свете принципе демократије. Тачније демократија у Француској се схвата као власт мањине, а не већине. И најнормалнији председник од свих постојећих прима у Јелисејској палатии представника удружења лезбејки, гејева, бисексуалаца и трансгендера, оправдавајући се због одуговлачења до којег је дошло приликом усвајања закона.

Вулгарна комедија уз Оландово учешће одражава ситуацију о којој није уобичајено говорити у Француској. Реч је пре свега о финансијском ћорсокаку. Од 1973. године земља је исплатила 1400 милијарди евра од 1700 милијарди намењених банкама и другим факторима светских финансијских тржишта. Сума премашује 87% унутрашњег бруто производа. За 2013. годину цифра исплате ће се увећати. При томе тобоже пилиативни закон о презу на богатство у висини од 75% годишњег прихода који премашује милион евра, још једном потврђује необичну површност усвојених мера. Уместо да се са минималним губицима иступи из зоне евра, врати политици Де Гола, увећавају се порезу, подржавају се бесперспективне земље попут Грчке, задовољавају се банкарски шпекуланти.

Ништа мање очигледан није ни културни ћорсокак у који је себе сатерала Француска. Прилив миграната се одражава на висину плата, што значи за просечног Француза све веће тешкоће у издржавању породице. Прво је ситуација изгледала овако: некакав Нигеријац је бежао од беде у својој земљи, како би живео у полубеди и много радио у Француској. Али овај Нигеријац је брзо схватио да није могуће да га пошаљу назад, зато што иза њега стоји снажна дијаспора коју социјалисти штите упркос интересима свог становништва. И престао је да ради, али није престао да раша децу, за њих му исплаћују додатак. Мада сами Французи немају поливину блага која користе нови мигранти.

У пракси Оланд их тера да осигуравају економски паразитски део становништва. Сиромашни слојеви постају још сиромашнији, средња класа ради као уклета да се одржи. Појављује се ситуација латентног конфликта, који покушавају да пригуше помоћу полиције. И на осигурање безбедности издваја се баснослован новац. Социјалној напетости придружује се и идеолошки конфликт, потхрањиван политиком Оландових уступака локалним муслиманским заједницама.

Погрешна Оландова политика на Блиском Истоку и у Африци наставља проамеричкулинију бившег председника Саркозија.Он жање плодове оног што су посејали његови претходници. Упад у Мали директно је условељен ликвидацијом режима либијског лидера Гадафија. Власт су преузели Туарези сепаратисти са локалним џихадистичким групацијама. И Оланд је требало благовремено да нанесе ударац, а не да чека. Сада је крајње тешко зауставити формирање нове исламистичке државе, ако је уопште могуће и последице за Француску могу да буду жалосне. Али и политика немешања такође прети проблемима. Снажна малијска дијаспора у Француској неће дозволити Оланду да затвори очи пред оним што се дешава. И тешко да ће његова влада успети да избегне још већу радикализацију локалних исламистичких заједница.

Наравно, не треба вешати Оланду све грехове које он сам није могао да направи. Он је само фигура која је постала председник вољом богате елите која није знала киме да замени компромитованог сексуалним скандалом у Америци Доминика Строс-Кана.

Франсоаз Компуен,