Италијански масони и југословенско злато

14. јануара 1953. године, пре тачно 60 година, маршал Тито је постао председник Југославије. Ипак, многи историчари још увек говоре о томе да је социјализам у Југославији градио ослањајући се на злато краљевске династије Карађорђевића.

Угледни прегалац Комунистичке Интернационале Морис Торез и лидер СССР Јосиф Стаљин предали су маршалу огромно благо старе Југославије. А кад је овај новац потрошен – Југославија се распала на делове.

Дучеови саборци су преварили и самог Хитлера

Тајанствена прича о златним резервама Краљевине Југославије почела је у пролеће 1941. године кад су авиони «Луфтвафеа» свакодневно бацали на хиљаде бомби на Београд. Било је јасно да ће Хитлер врло брзо окупирати земљу. 18-годишњи југословенски краљ Петар Карађорђевић је заједно са својом владом одлучио да однесе из главног града све државне златне резерве – прво у Црну Гору, а затим у Египат. 60 тона драгоценог метала је било упаковано у 1300 дрвених кофера. Специјални воз од 57 вагона је придржавајући се свих мера предострожности кренуо на пут. Тачно месец дана је било потребно «златном ешалону» да стигне до Которске луке на Јадрану. Заједно с државним резервама Петар Карађорђевић и његова свита су донели много личних драгоцености и валуте. Нису успели да укрцају злато на брод – италијански фаштисти су већ окупирали Црну Гору. У брдима, где су хајдуци некад крили плен пронађена је пећина у коју је похрањено 60 тона злата Краљевине Југославије. Краљ Петар је поневши само ситнину за личне трошкове побегао у Лондон.

Италијани су до 1943. године били уверени у то да је злато однето у Египат док неко није рекао фашистима за пећину. Мусолини је одмах дао команду да се злато пребаци у Рим, разуме се, не обавестивши о томе свог саборца Адолфа Хитлера. Операцију «злато» предводио је млади фашиста Личо Ђели. Он је стигао до Трста заобишавши хитлеровске кордоне специјалним санитарним возом у којем су се налазила наводно 73 војника заражена богињама. Званично је предао 8 тона драгоценог метала управнику италијанске државне банке, а преостале 52 тоне је храбро сакрио. Ђели се спремао за живот под новом влашћу.

Како су комунисти и масони делили злато

Крајем 1944. године Личо Ђели се срео с вођом италијанских комуниста, Стаљиновим другом, Палмиром Тољатијем, тадашњим чланом коалиционе владе Италије. Друг Тољати се залагао за рехабилитацију бившег фашисте. За то је Ђели Тољатију дао 27 тона злата, не обавестивши га о томе да је у Југославији украо 60 тона и да је задржао остатак – 25 тона блага.

По завршетку Другог светског рата Палмиро Тољати је предао «поклон» Лича Ђелија новом владару Југославије Јосипу Брозу Титу. Тако да је био постављен чврст темељ за скок у комунистичко сутра. Стаљин и Тољати су помогли Титу да учврсти власт у својим рукама. А после свађе с Москвом 1948. године Тито је и од САД неповратно добио 30 милијарди долара. Маршал Тито је до краја свог живота обожавао злато уживајући у драгуљима и раскоши.

Ћутљиви Луткар

Личо Ђели је надживео све своје господаре. У априлу ове године напуниће 94 године. После рата је постао власник штампарије у родном граду Пистоји, а затим је почео да се бави пословима с намештајем. 1962. године је примљен у масонску ложу «Пропаганда-2», 1969. године је постао њен секретар-организатор, а затим велики мајстор (Maestro Venerabile). После званичног затварања ложе 1974. године практично ју је претворио у тајно политичко друштво. Ђели је основао 25 лажних фирми у Лихтенштајну, Луксембургу и Панами, одржавао је контакте с Регановом администрацијом, био је повезан с председником Хаитија Дивалијеом и најближим окружењем аргентинског председника Перона. Његов лични иметак су чиниле виле у Чилеу и Парагвају, куће и станови у Мексику и Бразилу. Ђели је активно сарађивао с CIA и путовао је по целом свету, најчешће у САД и Латинску Америку. Није трговао хероином и коком, није продавао оружје. Он је једноставно вршио контролу свега.

Међутим, наступила су «црна времена». Кад је 1981. године пре доласка полиције напуштао своју вилу Wanda, јер је био упозорен да ће доћи карабињери, Ђели ипак није стигао да откопа у башти сеф с делом југословенског злата и списком чланова масонске ложе. На њему су била 3 министра, 23 посланика парламента, 10 префеката, 10 генерала корпуса карабињера, 7 генерала финансијске службе, 6 адмирала, 83 председника државних компанија, 12 генералних директора банака и безбројне судије, јавни тужиоци и чиновници. Парламентарна комисија која је обнародовала спискове ложе „Пропаганда2“ на којима је било 972 презимена, признала их је за оригиналне, али „непотпуне“. А на челу ложе је био Личо Ђели.

Касније је уследила заплена 120 милиона долара из једне од женевских банака, хапшење и затвор, бекство и неколико година после тога ново хапшење. Међутим, уместо 12 година Ђели је добио само забрану изласка из земље. Држава је конфисковала вилу Wanda, али је после неколико неуспешних аукција за продају била поверена Личу Ђелију као одговорном чувару (custode guidizario). У току последњих година повукао се из послова и пише лирске песме и приче.

Ђели је један од најпротивречнијих ликова италијанског политичког живота. Масонска ложа „Пропаганда2“ је 1974-1981.г. била центар укрштања интереса политике, бизниса и војних кругова. Данас се друштво променило, други људи су на врховима власти. Међутим, Ђели не воли да се сећа свог прошлог живота, јер брбљивци не живе дуго. Ћутање је злато, а крај представе је још далеко.

Константин Качалин,