booking.com
Почетна страница > Новости

Главни и одговорни уредник Српске књижевне задруге: Свака независна Црна Гора мора бити антисрбска

Главни и одговорни уредник Српске књижевне задруге: Свака независна Црна Гора мора бити антисрбска
04.11.2018. год.


Власт у Црној Гори пристала је на туђинске политичке идеје међу којима је најпогубнија она о несрбској, односно антисрбској Црној Гори. Свака независна Црна Гора, нарочито после искуства Југославије, мора бити антисрбска. Зашто би иначе била независна, и од чега, рекао је у интервјуу за
ИН4С Драган Лакићевић, главни и одговорни уредник Српске књижевне задруге.

Главни и одговорни уредник сте Српске књижевне задруге, наше најстарије издавачке установе, једна од малобројних културних институција србског народа основаних у 19. вијеку.

Да ли, за читаоце портала ИН4С, можете рећи кроз какве је све тешкоће и искушења пролазила ова установа, посебно током ратних година 20. вијека?

-Србска књижевна задруга је од самог почетка дијелила и сносила судбину Србије и србског народа гдје год да је живио. Кад је народу било тешко, тешко је било и овој установи. Лако није било никад. Можда је, на тренутке, било неких олакшања – рецимо у оном предаху, када је СКЗ основана, када просвећени интелектуалци, под Обреновићима, оснивају установе културе, високе школе и уопште институције на чијим темељима се држи народ… Двадесети вијек био је вијек ратова и покушаја живота са другим словенским народима. Срби су том покушају дали све што су имали, а из заједнице изашли поклани и прогнани… Што смо им више давали, више су нас мрзели… СКЗ је највише страдала у ратовима и то се видело, али тешко преживљава деобе – то се сада види. Најтеже се подносе деобе у бићу сопственог народа. Чим се народ дијели, то је знак да га воде рђави људи, док туђин диригује преко својих емисара типа оне Бабе из „Горског вијенца“: „Те помутит хоћах Црногорце…“


63. сајам књига у Београду, фото: IN4S.net


Боље су се снашли они без културе и школе

Како видите савремену српску књижевност данас, да ли се умногоме разликује од неких срећнијих времена, ако имамо на уму да данас свако може да пише и да промовише своје књиге?


-Савремену српску књижевност чине и они који су недавно отишли с овога света – упамтио сам их уживо, а читам их више него док сам их могао срести: Андрић је шетао Ташмајданом, Црњански је гостовао на Филолошком, код Десанке, Ћопића и Михаила Лалића био сам у кући, са Васком сам се састајао у бистроу „Москве“ – наш термин је био од 13 до 14, онда долази Бора Радовић… Страх и трепет је био Момир Војводић – водило се рачуна како ће он реаговати на речи и поступке… Раичковић Брана Петровић, Ракитић, Новица Тадић… Сад Београдом шета и посвуда доспијева Матија – као злато сјаји свака његова ријеч и пјесма… Без добре школе, нема разумевања књижевности, па ни љубави за њу… Нестали су људи-институције, а нестале су и многе културне, књижевне, информативне и издавачке институције које су давале мјеру ствари у новој књижевности – урушио се њихов значај, и то често није било случајно. Пракса је потврдила да су се боље снашли они с мање школе и културе, па су школа и култура презрене, погасили су се или осиромашили књижевни листови и часописи, издавачи су приватни и не полажу рачуна никоме, најмање националној култури и будућности, јер профит не зна за културу… У условима тржишта и тендера, писац и књига губе све позиције – сами своје књиге издају и поклањају, а поштарина је прескупа да би је послали у други град или у другу државу. (Упамћено је како је књаз Никола ослободио поштарине књиге Српске књижевне задруге када су стизале у Црну Гору…) Али, књижевна реч и мисао не посустају и никад се не зна где ће да заблиста новим сјајем!

Рођени сте у Црној Гори, живите у Србији, како видите садашњу ситуацију у Црној Гори, која се тиче Срба, србског језика, а ево све присутнијих захтева да се Његош избаци из уџбеника јер га Бошњаци сматрају „геноцидним пјесником“?

–Имао сам повластицу да се родим у Југославији, Београд је био главни град наше домовине. Тада су у Београду живели и мој стриц и мој ујак – одлазећи на студије, остао сам у истој земљи и у истом језику… И данас у Србији живи двоструко више Црногораца него у Црној Гори – а режим у Подгорици за свој тор измишља нови народ и нови језик, науку по којој су Црногорци нешто друго, и то не од дана кад су то предузели него и раније… Власт у Црној Гори пристала је на туђинске политичке идеје међу којима је најпогубнија она о несрбској односно антисрбској Црној Гори. Свака независна Црна Гора, нарочито после искуства Југославије, мора бити антисрбска. Зашто би иначе била независна, и од чега? Званична Црна Гора, већ двије деценије, заснива све своје програме на антисрбској политици – и према Србима у Црној Гори и према Србији (не рачунајући приватне пословне ресурсе олигархије)… То се постигло старим методама и концепцијама србских непријатеља: нарочито злоупотребом карактера и осећања. Племенити локалпатриотизам претвара се у патолошки национални аутизам и води у нуклеусе усташтва – сачувај, Боже!

Нарочито је у рђавом положају србски народ у Црној Гори, јер су му силом променили име и језик и писмо, атакују на веру. Није у много бољем ни онај дио нашег народа који јавно подржава политику режима, јер се за то добија служба и плата – и они то осјећају, али се против те уцјене не може... Биће то велика историјска срамота, мада се надам да се људи опамећују и да циркус неће дуго трајати… Не вјерујем да паметни и поштени Бошњаци (како год се звали) траже да се Његош преправља и избацује из лектире. Биће да је и то нечија политичка  и злонамерна потреба. И новоцрногорска власт је против Његоша, јер је Његош највећа препрека њиховом програму. И не само Његош, него и Љубиша и Марко Миљанов. О Вуку Караџићу, Андрићу и Меши да не говоримо!

Писали сте о рушењу Његошеве капеле и рекли сте: „За моју генерацију није било потреснијег догађаја и националне трагедије од рушења Његошевог гроба и завјетне капеле на Ловћену“. Да ли мислите да ће неке будуће паметније генерације Црногораца вратити капелу и исправити погрешке из протеклих деценија?

-Погрешке се тешко исправљају – важно је бити их свестан. Треба се и покајати – у име свих, поготово наших, који су гријешили… Капелу је на Ловћен немогуће вратити – није то више онај врх Ловћена. Али прави, духовни врх Ловћена није умањен. У дашем духу капела је тамо где је и била – на његошевској висини ума и мишљења. Треба је вратити у грб, на насловне стране уџбеника, у ликовне и пјесничке мотиве… Већ је подигнут низ њених реплика – капела је сада исто што икона…Били смо тада млади – Његош је за нас био врх, висок као Ловћен. Обарање тога врха сматрали смо ударом на светињу вјере,  пјесништва, поноса, симбола… Да ли смо уопште слутили у шта ће се изродити и чега је то предзнак… Најприје су злодуси европске политике преварили обичне људе: да највећем пјеснику подижу највећи споменик – дјело највећег кипара. После рушења пјесниковог гроба почели су да руше песников народ, језик, писмо и завет: Косово!

Косово – темељ србског бића

Косово – наша „најскупља ријеч“:  Косово – завјет Лазару и Милошу? Шта за Вас лично значи онтологијска ријеч „Косово“?

-Много више од појма „јужне српске покрајине“, мада је то велики дио Србије, а огроман дио, и темељ србског бића… Косово има огромне и дубоке димензије – историјске, културно-уметничке, црквено-народне…На Косову су се Срби опредијелили за свет добра: слободе, витештва, трајања.То опредјељење је почело завјетом кнеза Лазара и његових витезова 1389. године и није престало до данас.

Наше трајање, духовно осећање и постојање – у знаку је Косова… Косовском завјету и опредјељењу темеље је ударио Свети Сава са својим оцем и својом браћом, а слиједили су га сви племенити Срби – на плану ријечи и мисли (Стефан Лазаревић, Његош, Стерија, Змај, Десанка, Попа, Војводић) и на плану подвига (Мишар, Чегар, Вучји до, Цер, Мојковац, Кајмакчалан, Кадињача, Сутјеска)… А све наше разумијевање Косова блиједи пред сјајем и хомерским висинама српске епске поезије: „Сви осташе, госпо, у Косову, / ђе брат брата издати не шћеде, / докле гође један тецијаше…“ У тој поезији, каогод у „Горском вијенцу“, уздиже се Србин Обилић, витез без мане и страха, „к светом гробу бесмртног живота“: У песми још стоји: „Он остави спомен роду србском, / да се прича и приповиједа, / док је људи и док је Косова…“ Ево и ми приповиједамо – боље него о ичему другоме!

Над нама је велики мрак силе и неправде. Али под тим теретом, и кад се не види свјетлост, разгорева се србски национални племенити жар, баш као у Његошевој „Посвети праху Оца Србије“: „Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити? / Свјетлости се оне крију, оне ће их распалити.“

IN4S


  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Одбојкашка репрезентација Србије победом над Чешком у Антверпену од 3:0 (31:29, 25:21, 25:18) пласирала се у четвртфинале Европског првенства. У борби за полуфинале наши одбојкаши играће са селекцијом Украјине...


U Sportskoj hali u Vranju otvoren je Treći pčelarski sajam jugoistočnog Balkana, uz učešće izlagača iz Makedonije, Albanije, Bugarske, Grčke, Turske, Crne Gore i Srbije. Sajam je otvorio gradonačelnik Vranja Slobodan ...

Командант Револуционарне гардие Ирана је обећао да ће оборити све беспилотне летелице које наруше ваздушни простор земље, те да ће одбити било којег агресора. Упозорење је уследило након што су...


Саудијска Арабија се можда придружила САД-у оптужујући Иран за прошлонедељни напад на њена нафтна постројења, али одговор краљевства јасно показује да не верује да је то тачно, изјавио је...

Марс можда крије воду дубоко испод своје површине, открио је НАСА-ин модул "ИНсајт", а магнетно поље планете има свој живот, пулсирајући у поноћним ударима на начин који је потпуно...



Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА