Почетна страница > Новости

Србски генерал Ратко Младић

/ vostok.rs   | 21.11.2017.
Србски генерал Ратко Младић


„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој србској кнежевини...“ - прича Ратко.

Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943. године у селу Божановићи, општина Калиновик. Oтац Неђо по занимању је био земљорадник, а мајка Стана, рођена Лаловић, је била домаћица која је издржавала троје деце Милицу, Ратка и Миливоја. Ратко је имао и брата Аћима и сестру Бојану али су они убрзо по рођењу умрли.

Раткова мајка Стана бринула се још за два сирочета, за Раткове братиће Марка и Богдана, чије родитеље су усташе поубијале. Било је то време глади и беде, неизвесности, вечитог страха за живот.

Са непуне две године Ратко је изгубио оца, убили су га усташе крајем 1944. године. Један италијански војник је о њему тада бринуо. O томе Ратко сведочи, а Љиљана Булатовић верно записује: „ Иако су у почетку били наши непријатељи у Другом светском рату, мени су живот спасли италијански војници, који су једно време били смештени у нашој кући, на Калиновику, где сам рођен.

 


Били су то војници из италијанске дивизије „Мурђе“, која је пре тога била десеткована од усташа у кањону Неретве. Мајка ми је била оболела од тифуса и усахло јој је млеко. Један војник, иначе отац петоро деце, хранио ме је и одржао у животу. Жао ми је што нисам успео да га пронађем све ове године. Мислио сам – биће времена...“

Кад је Ратко напунио три године у свом селу избегао је, он и његова породица, сигурну смрт. Љиљана Булатовић каже: „Негде 1945 - 1946. године , у његовом селу је било доста четника, али у Босни и Херцеговини нису четници били тако строго одељени од партизана као овде (мисли у Србији-нап.аутора) , имали смо, каже Ратко, једну краву која нас је подизала.

Све време рата хранила и онда су их тог дана, колико не знам њих али четника, увели су мајку у стају, децу ставили около и завезали јој једну плетеницу за рог од те краве а другу плетеницу за стуб за коју је била крава везана у стаји. Изашли су и запалили ту стају. Спасили су их комшије који су притрчали и угасили ватру.“

Основну школу завршава у Калиновику. Имао је жељу да постане учитељ, али је након једног грубог поступка учитеља према њему променио мишљење и хтео је да постане хирург. Одлази у Сарајево где неко време ради као металостругар у предузећу „ТИТО“. Након краћег времена брзо се одлучује да настави школовање и одлази у Београд. Уписује и завршава Војно-индустријску школу у Земуну.

Октобра 1961. године уписује Војну академију копнене војске (ВА КоВ) у XVIII класи, смер пешадија, коју је 1965. године завршио одличним успехом. По завршетку Војне академије, 27. септембра 1965. године, примљен је у активну војну службу ЈНА. Распоређен је у Трећу армијску област, а своју официрску каријеру започео је у Скопљу (4. новембра 1965. године) у чину потпоручника и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука.

 

 


Након годину дана у активној војној служби бива унапређен у чин поручника. О том првом периоду своје каријере Ратко је у интервјуу за НИН рекао следеће: „Официрску каријеру започео сам у Скопљу, где сам 4.новембра 1965. дошао на дужност командира у то време аутоматичарског вода у пуку. Већ 7.новембра имали смо маневар “Јесен 65“.

О тим мојим првим официрским данима могле би се књиге написати, јер сам био најмлађи у јединици којом сам командовао. Некако сам се уклопио у тај колектив. Прва моја полусусретања са тешкоћама војничког живота почела су управо на тој вежби, којој је присуствовао тадашњи државни секретар за народну одбрану Иван Гошњак. Било је тешко на тој вежби, а вежбе се, ма колико биле тешке, не могу упоредити ни са најлакшим ратним даном. Ето, тако, почео сам као потпоручник и прошао све командне дужности, закључно са дужношћу команданта бригаде до 1989.године.“ 
У Југословенској народној армији службовао је у гарнизонима: Скопље, Куманово, Охрид, Штип, Приштина и Книн до 1992. године када је прекомандован за начелника штаба Друге Војне области у Сарајево.

У Скопљу је упознао Босиљку Јегдић са којом се и оженио 1966. године. Боса је била његов верни животни пратилац са којом је добио 1969. године сина Дарка и 1971. године кћерку Ану.

Ратко Младић је упоредо са војном службом уписао ванредно Економски факултет и полаже испите из прве две године факултета али га не завршава.

У Скопљу завршава тромесечни обавештајно-извиђачки курс и курс грчког језика 1967. године, а већ следеће године, 1968. прима дужност командира извиђачког вода.

Године 1970-те унапређен је у чин капетана, а 1973. године постављен је на дужност командира чете када бива и службено оцењен оценом – нарочито се истиче. 27. новембра 1974. године унапређен је у чин капетана прве класе и постављен је за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске бригаде. У септембру месецу 1976. године уписује двогодишњу Командно-штабну школу тактике –КШШТ КоВ (29.класа) и завршава је одличним успехом (9,57) 1978. године. Крајем 1978. године унапређен је у чин мајора и постављен на дужност команданта Првог пешадијског батаљона 89. Пешадијске бригаде у Куманову. Након извесног периода добија прекоманду у Команду Треће армијске области и постављен је на дужност референта за обуку у наставном одељењу. Затим је прекомандован у Охрид за команданта пешадијског пука и 1983. године је унапређен у чин потпуковника.

Почетком 1986. године прекомандован је у Штип за команданта 39. пешадијске бригаде 26. пешадијске дивизије Треће војне области. У септембру месецу 1986. године одлази у Београд на једногодишње школовање и 1987. године завршава Командно-штабну школу оператике (КШШО) одличним успехом. Након завршене КШШО враћа се у Штип на дужност команданта бригаде. 31. јануара 1989. године добија прекоманду у Команду Треће војне области на положај начелника Одељења за наставу (оперативно-наставни орган) у Скопљу. Те године бива унапређен у чин пуковника. Од 14. јануара до 26. јуна 1991. године обављао је дужност помоћника команданта за позадину Приштинског корпуса (52. Корпус ЈНА). У јуну месецу 1991. године добија прекоманду за Книн на дужност начелника Одељења за оперативно-наставне послове у Книнском корпусу (9.корпус).

О томе је у интервјуу за НИН Ратко Младић изјавио: „Док сам се 26. јуна (1991. година) налазио у караули Морина, приликом обиласка југословенско-албанске границе телефоном ме позвао командант Треће војне области. Саопштио ми је одлуку Врховне команде да треба да идем на дужност у Книн и питао шта ја о томе мислим. Рекао сам да нема шта да мислим, већ само одлуку да реализујем. Он је на то захвалио, али и упозорио да идем на нижи положај од оног на коме сам тада био. Међутим, ја то нисам схватио као деградацију, већ као поверење да у тим сложеним тренуцима допринесем да се рат спречи. У то време у Словенији све је горело око касарни и караула. Вођен је бруталан рат против ЈНА, искључивана је вода и струја, недужни војници убијани су у пролазу. Било је то максимално понижење војске и државе. Тако сам 29. јуна сео у хеликоптер и отишао у Книн“. 


Генерал Ратко Младић је био на дужности команданта 9. (книнског) корпуса до маја месеца 1992.године

У априлу 24. 1992.године ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника. Убрзо је добио прекоманду и наређено му је да прими нову дужност - начелника Штаба Друге војне области. За НИН је о томе Младић испричао следеће:

„Почетком маја 1992.године, неки дан после напада на колону Друге војне области у Сарајеву, био сам у Београду да бих примио задатке од тадашњег начелника Генералштаба, генерала Благоја Аџића. У то време генерал Вељко Кадијевић поднео је оставку на дужност Савезног секретара за народну одбрану, па је Аџић постављен за вршиоца дужности савезног секретара. Он ме је позвао у Београд да разменимо виђење и промене ситуације. Разговарали смо врло конструктивно више од сат времена. Примио сам одговарајуће задатке и авионом отпутовао у Удбину. Ту ме је чекао аутомобил, којим сам отишао до Книна. Само што сам ушао у команду Книнског корпуса, секретар ми даје везу са генералом Аџићем, који ми је наредио да хитно предам дужност и опет одмах дођем у Београд, да бих одатле отишао да примим нову дужност од генерала Милутина Кукањца, тадашњег команданта Друге војне области, са седиштем у Сарајеву.

 


То је за мене било велико изненађење, шок. Нисам то очекивао. Нисам ни очекивао да ће се десити са Командом Друге војне области оно што се десило, приликом извлачења из Сарајева, када је у Добровољачкој улици дошло до масакра припадника ЈНА. У ствари, на неки начин то сам и очекивао. У то време мој Девети (Кнински) корпус, Четврти, Пети, Десети и Седамнаести корпус, били су у саставу Друге војне области. Једном приликом, када је генерал Кукањац долазио код мене, после обиласка положаја мог корпуса код Дрниша, на његово питање шта бих могао да му предложим, с обзиром на моје досадашње ратно искуство, ја сам га, онако скидајући ветровку, упитао: „Извините јел Вама Команда још у оном Солуну?“ Он се изненади: „Каквом Солуну?“ Велим: „Тамо на Башчаршији?“ Он каже: „Јесте. Неће ваљда да буде у твом Калиновику?!“ Потом сам му рекао:“Прво, одмах наредите генералу Прашчевићу (начелнику Штаба Друге војне области) да то изместите ако ме слушате...“ Нажалост, он то није схватио како ваља. Касније је већ било касно.

Наређено ми је да преузмем дужност начелника Штаба Друге војне области, али уједно и дужност команданта, јер је требало да генерали Станковић и Кукањац дођу у Београд. Дужност сам примио на измештеној локацији Друге војне области... Догађаји у Сарајеву по свему су указивали да почиње веома окрутан рат на просторима бивше БиХ, јер су се догађаји експресно одвијали. Све је ишло по јединственом сценарију, почев од напада на карауле у Словенији па до трагедије Команде Друге војне области. Ту, свакако, треба узети у обзир и оне нападе на српске сватове на Башчаршији 1.марта 1992.године и друге нападе на недужне људе. Нажалост, у свим тим догађајима, од Словеније до захуктавања рата на просторима бивше БиХ, западни медији, а и словеначки, хрватски и муслимански одиграли су изузетно трагичне роле и допринели распламсавању грађанског рата.

Они су рат разбуктавали којекаквим сензацијама које су правили од епизодних ствари. То су толико надувавали да би се код муслиманског и хрватског становништва развила мржња према Србима и ЈНА, да је то незапамћено. Такву пропаганду и такве ефекте није постигла ни Гебелсова машинерија... Када сам примио дужност у Другој војној области одмах сам себи поставио задатак да прикупим људе и формирам команду и Главни штаб, нешто од остатака Друге војне области а нешто од људи који су самном дошли из Книна и са других простора који су рођени у БиХ“

Конституисање Српске Републике БиХ као државе србског народа и других који у њој живе предходили су догађаји који србски народ у БиХ није желео. У октобру месецу 1991.године непотпуна Скупштина СРБиХ – без посланика србског народа и дела посланика хрватског народа – усвојила је два документа: Меморандум и Платформу о положају БиХ, у којима се јасно истиче да БиХ не жели остати у југословенској држави, пошто у њој није ни Хрватска, већ жели да се издвоји као самостална и независна држава. Овим једностраним одлукама без пристанка србских представника, применом прегласавања, мајоризацијом, отворен је пут ка стварању Републике Српске. Одлуку о оснивању Скупштине србског народа, од 24.октобра 1991.године донели су 84 народна посланика. На истом заседању Скупштине донета је и Одлука о остајању србског народа БиХ у заједничкој држави Југославији, а грађани су је потврдили на плебисциту 9. и 10. новембра исте године. Тиме је јасно потврђено опредељење, конститутивног србског народа у БиХ, где, с ким и у каквој државној заједници жели живети.

 

 


Полазећи од универзалног, неотуђивог и непреносивог права народа на самоопредељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога он слободно одређује свој политички статус и обезбеђује економски, социјални и културни развој, Скупштина србског народа БиХ донела је 9.јануара 1992. Декларацију о проглашењу Републике србског народа БиХ. Проглашењем Републике формалноправно је настала Србска Република БиХ као државни субјект, чији је фактички процес конституисања настављен. Крња Скупштина СР БиХ, без представника србског народа, донела је Одлуку о независности, суверености и самосталности БиХ и расписала референдум који је одржан 28.фебруара и 1.марта 1992. године.

Ови и други процеси у БиХ су наговештавали несрећан период који је наступио касније. Већ су биле формиране паравојне јединице муслиманског и хрватског народа који су своје деловање усмериле против ЈНА и србског народа. У БиХ је тада дошло до потпуне поделе на националној основи. У несрећном вртлогу који је задесио СФРЈ њена судбина је дошла у ситуацију из које нема спаса. Међународна заједница је признала сецесионистичке Републике за самосталне државе чиме је директно допринела разбијању и распаду СФРЈ која је била једини међународноправно признати субјект. У БиХ је већ почело са интензивирањем оружаних сукоба. До маја месеца већ су се водиле борбе у долини Неретве, Посавини, Купрешко-ливањском делу, Сарајеву, Бијељини, у и око Добоја, Фочи, Зворнику, Вишеграду, Горажду, Илиџи, Илијашу, Чапљини, Стоцу и другим местима.

Убрзо је пала одлука о повлачењу ЈНА са простора БиХ до 19.маја. О томе генерал Ратко Младић каже: „Сазнајем да ЈНА треба да се до 19. повуче са простора бивше БиХ, што ми саопштава и генерал Панић. Та ме одлука страшно погодила. Видим да смо препуштени сами себи и својој судбини и нема друге, већ да морамо да почнемо да стварамо сопствену војску. Она је углавном језгро већ имала, од раније наоружаних и других формација, а већина припадника ЈНА и официра и војника Срба, који су раније били у јединицама, а родом су са овог простора, после повлачења ЈНА остали су на овим просторима. И сад је требало што пре и што ефикасније, у врло неповољним условима, формирати Војску.“

Никола Савић,

Претхогдни текстови:

Генерали: Ратко Младић (2) 

 

- Генерали: Ратко Младић




Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост < Предходна новост Следећа новост >








Остале новости


Остале новости из рубрике »