Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

При­је­вор код Чач­ка – Де­ло­ви не­ви­дљи­вог „ноћ­ног со­ко­ла” аме­рич­ке ави­ја­ци­је од­не­дав­но ко­на­че у При­је­во­ру, и оста­ће трај­но у по­мо­рав­ском се­лу, уз­вод­но од Чач­ка, као све­до­чан­ство ју­нач­ке од­бра­не Ср­би­је. Део су стал­не из­ло­жбе по­све­ће­не 3. ди­ви­зи­о­ну 250. ра­кет­не бри­га­де ПВО Вој­ске Ср­би­је, на­век ће го­во­ри­ти ка­ко је пра­во на од­бра­ну свог ро­да све­то и бож­је.

По­став­ка је отво­ре­на у Ис­тра­жи­вач­ком цен­тру ДQМ ко­ји је у сво­јем узор­ном до­ма­ћин­ству опре­мио др Љу­би­ша Па­пић (65), про­фе­сор Уни­вер­зи­те­та у Кра­гу­јев­цу, ко­ји већ 20 го­ди­на ту са­зи­ва и одр­жа­ва Ме­ђу­на­род­но на­уч­но са­ве­то­ва­ње „Упра­вља­ње ква­ли­те­том и по­у­зда­но­шћу”.

Све из­ло­шке при­пре­мио је пу­ков­ник Го­лу­бо­вић ко­ји и да­нас ра­ди у Ми­ни­стар­ству од­бра­не, го­во­ре­ћи из пр­ве ру­ке уче­сни­ци­ма са­ве­то­ва­ња, ме­ђу ко­ји­ма су би­ла и тро­ји­ца ру­ских на­уч­ни­ка, о не­за­бо­рав­ној но­ћи у срем­ским ора­ни­ца­ма.

– Као офи­ци­ру, пу­но ми је ср­це кад ви­дим да је не­ко­ме ста­ло до ово­га, да се пам­ти је­дан вој­нич­ки под­виг, да оста­не за­бе­ле­же­но ју­на­штво љу­ди ко­ји су бра­ни­ли отаџ­би­ну не ме­ре­ћи по­сле­ди­це – ка­зао је пу­ков­ник пре отва­ра­ња.

Про­фе­сор Па­пић је Го­лу­бо­ви­ћев рад „Екс­пло­а­та­ци­ја по­у­зда­но­сти ра­кет­ног си­сте­ма ПВО С-125 М (Не­ва) у рат­ним усло­ви­ма” увр­стио у збор­ник са­ве­то­ва­ња и опи­су­је ка­ко се уоп­ште по­ја­ви­ла за­ми­сао да де­ло­ви „не­ви­дљи­вог” до­ђу и оста­ну у ње­го­вом се­лу код Чач­ка:

– У „По­ли­ти­ци” сам про­чи­тао текст по­во­дом пред­ста­вља­ња Го­лу­бо­ви­ће­ве књи­ге „Пад ноћ­ног со­ко­ла”, у До­му Вој­ске Ср­би­је у Бе­о­гра­ду и, под из­у­зет­ним ути­ском од­мах, во­ђен сво­јом за­ми­шљу, пре­ко До­ма до­шао до пу­ков­ни­ко­вог бро­ја. Са­ста­ли смо се, об­ја­сних шта же­лим, а он је ура­дио све оста­ло. По­звао ме да за­јед­но оде­мо у Ско­ре­но­вац, код пу­ков­ни­ка Зол­та­на Да­ни­ја ко­ји је ко­ман­до­вао је­ди­ни­цом ПВО оне но­ћи, и у сво­јој ку­ћи има про­сто­ри­ју по­све­ће­ну де­ло­ви­ма обо­ре­ног ави­о­на. На­ма за При­је­вор одво­јио је и трај­но дао раз­вод­ник за го­ри­во и део це­во­во­да за раз­вод елек­тро­ин­ста­ла­ци­ја из обо­ре­ног Ф-117А.

У ре­че­ном ра­ду пу­ков­ник Го­лу­бо­вић је опи­сао вр­хун­ску стра­ни­цу срп­ске вој­нич­ке исто­ри­је, ова­ко:

„У од­бра­ни Бе­о­гра­да од на­па­да из ва­зду­шног про­сто­ра уче­ство­ва­ла је и 250. ра­кет­на Бри­га­да ПВО у чи­јем је са­ста­ву био и 3. ра­кет­ни ди­ви­зи­он. У по­чет­ном пе­ри­о­ду ра­та, на оп­ште из­не­на­ђе­ње свет­ске јав­но­сти, обо­ри­ли смо аме­рич­ки так­тич­ки бом­бар­дер стелт тех­но­ло­ги­је Ф-117 А. Био је то ко­лек­тив­ни шок за чел­ни­ке НА­ТО-а, уз пре­ћут­но пи­та­ње ’ка­ко су уоп­ште сру­ши­ли не­што што се не ви­ди’!?

Сен­ка гран­ди­о­зног успе­ха је пот­пу­но нео­прав­да­но са­кри­ла дру­ги под­јед­на­ко ва­жан до­га­ђај исте је­ди­ни­це, а то је оба­ра­ње аме­рич­ког лов­ца бом­бар­де­ра Ф-16 ЦГ, по­чет­ком ма­ја 1999. Оста­ци оба ави­о­на да­нас су из­ло­же­ни у Му­зе­ју ва­зду­хо­плов­ства у Сур­чи­ну.

На­да­мо се и да ће вре­ме по­ка­за­ти осно­ва­ност прет­по­став­ки да смо 20. ма­ја 1999. по­го­ди­ли и тре­ћи аме­рич­ки ави­он чи­ји оста­ци ни­су па­ли на те­ри­то­ри­ју Ср­би­је. Још јед­ном би се по­твр­дио пра­ви ни­во успе­шно­сти и вр­хун­ске оспо­со­бље­но­сти 3. ра­кет­ног ди­ви­зи­о­на ПВО.

То­ком агре­си­је НА­ТО на СР Ју­го­сла­ви­ју, 27. мар­та 1999. го­ди­не у 20 са­ти и 42 ми­ну­та, бор­бе­на по­слу­га 3. ра­кет­ног ди­ви­зи­о­на 250. ра­кет­не бри­га­де про­тив­ва­зду­хо­плов­не од­бра­не, за­хва­љу­ју­ћи вр­хун­ској оспо­со­бље­но­сти, про­фе­си­о­на­ли­зму, тим­ском ра­ду и ис­прав­ној тех­ни­ци, обо­ри­ла је аме­рич­ки так­тич­ки бом­бар­дер Ф-117 А ’ноћ­ни со­ко’.

Тех­нич­ка ин­фе­ри­ор­ност и ви­со­ка мо­ти­ви­са­ност са јед­не стра­не, са­мо­у­ве­ре­ност у илу­зи­ји о не­ви­дљи­во­сти са дру­ге, до­при­не­ли су да се сру­ши мит и ски­не оре­ол ко­ји је тај ави­он у ва­зду­ху чи­нио ’не­ви­дљи­вим’. Од та­да, сва­ке го­ди­не за­ре­дом, ор­га­ни­зу­је се обе­ле­жа­ва­ње тог да­ту­ма. Тач­но у вре­ме ка­да је ’не­ви­дљи­ви’ обо­рен, чла­но­ви бор­бе­не по­слу­ге се­ку тор­ту у об­ли­ку ави­о­на.

По­ле­та­ње ави­о­на Ф-117 А из ита­ли­јан­ске ба­зе Ави­ја­но про­те­кло је уоби­ча­је­ном про­це­ду­ром. Про­ла­зе­ћи из­над те­ри­то­ри­је Сло­ве­ни­је, ави­он је ушао у ва­зду­шни про­стор Ма­ђар­ске, где га је авио-ци­стер­на до­пу­ни­ла го­ри­вом. На­кон то­га, крат­ко вре­ме се за­др­жао у ва­зду­шном про­сто­ру Ма­ђар­ске, тем­пи­ра­ју­ћи тач­но вре­ме деј­ства по ци­љу. У ва­зду­шни про­стор СР Ју­го­сла­ви­је ушао је дуж гра­ни­це са Ру­му­ни­јом, по­вре­ме­но ле­те­ћи и из­над ње­не те­ри­то­ри­је. Пред­сто­је­ћи лет над те­ри­то­ри­јом СР Ју­го­сла­ви­је пре­ци­зно је пла­ни­ран ра­ди из­бе­га­ва­ња си­сте­ма ПВО.

Пре­ма за­да­тој пу­та­њи, Ф-117А пра­ви оштар за­о­крет пре­ма ју­го­за­па­ду, при­ла­зе­ћи објек­ту деј­ства са се­ве­ро­и­сточ­не стра­не. Пи­лот из­ве­шта­ва ко­манд­но ме­сто да је на кон­трол­ној тач­ки 1. Укљу­чу­је ауто­пи­лот и за­по­чи­ње про­це­ду­ру деј­ства по ци­љу. Основ­ни обје­кат деј­ства – обје­кат на бр­ду Стра­же­ви­ца, уда­љен 10 ки­ло­ме­та­ра од цен­тра Бе­о­гра­да. Из­вр­ша­ва­ју­ћи нео­п­ход­не рад­ње, от­кри­ва­ња, уоча­ва­ња и иден­ти­фи­ка­ци­је ци­ља, да­је ком­пју­тер­ском си­сте­му ави­о­на по­треб­не усло­ве за од­ре­ђи­ва­ње мо­мен­та ва­тре­ног деј­ства. Ра­чу­нар лан­си­ра две ла­сер­ски во­ђе­не бом­бе GBU-10 Pa­ve­way II. Оста­вља­ју­ћи ви­дљив пла­ме­ни траг, бом­бе ле­те ка ци­љу и пре­ци­зно га по­га­ђа­ју у 20.36 ча­со­ва.

Пи­лот осма­тра ре­зул­та­те га­ђа­ња. За­до­вољ­но из­ве­шта­ва ко­манд­но ме­сто да је га­ђа­ње би­ло успе­шно и да је сти­гао на кон­трол­ну тач­ку 2. Ис­кљу­чу­је ауто­пи­лот, пре­у­зи­ма упра­вља­ње ле­те­ли­цом и за­у­зи­ма курс за из­ла­зак из ва­зду­шног про­сто­ра СР Ју­го­сла­ви­је, пре­ма Ма­ђар­ској, где ће по­но­во до­пу­ни­ти го­ри­во, пре по­врат­ка у Ави­ја­но. Лет на­ста­вља пот­пу­но си­гур­но, као што је то ра­дио пр­ве и тре­ће ве­че­ри бом­бар­до­ва­ња.

Око 20.40 ча­со­ва ру­ко­ва­лац га­ђа­ња, пра­те­ћи кре­та­ње ци­ља на ра­дар­ском по­ка­зи­ва­чу, на­ре­ђу­је ње­го­во от­кри­ва­ње ста­ни­цом за во­ђе­ње ра­ке­та, а за­тим и пра­ће­ње у тре­нут­ку ка­да се при­бли­жио на да­љи­ну од око 16 ки­ло­ме­та­ра. Због ве­ли­ке углов­не бр­зи­не, опе­ра­то­ри не успе­ва­ју да за­поч­ну пра­ће­ње ци­ља.

Од­мах сле­ди дру­ги по­ку­шај пре­да­је ци­ља на пра­ће­ње на да­љи­ни око 14 ки­ло­ме­та­ра, ко­ји та­ко­ђе не успе­ва. У тре­ћем по­ку­ша­ју, кад је циљ већ до­шао на да­љи­ну 12 ки­ло­ме­та­ра, опе­ра­то­ри пра­ће­ња успе­ва­ју да по­кло­пе циљ са вер­ти­кал­ним мар­ке­ром и ста­би­ли­зу­ју пра­ће­ње по углов­ним ко­ор­ди­на­та­ма, а офи­цир за во­ђе­ње ра­ке­та по да­љи­ни. Ру­ко­ва­лац га­ђа­ња ко­ман­ду­је лан­си­ра­ње. Офи­цир за во­ђе­ње лан­си­ра пр­ву ра­ке­ту, пра­ти њен за­хват, из­ве­шта­ва да је за­хва­ће­на, пра­ти во­ђе­ње и из­ве­шта­ва да је во­ђе­ње нор­мал­но. Дру­га ра­ке­та стар­ту­је ауто­мат­ски по­сле пет се­кун­ди. Офи­цир за во­ђе­ње ра­ке­та из­ве­шта­ва да дру­га ни­је за­хва­ће­на. На­ста­вља да кон­тро­ли­ше пра­ће­ње ци­ља и пра­ти во­ђе­ње пр­ве ра­ке­те.

Пи­лот уоча­ва нај­пре јед­ну, а по­том и дру­гу све­тле­ћу ку­глу. Схва­та­ју­ћи да не­ће мо­ћи да их из­бег­не, пред­у­зи­ма је­ди­ни мо­гу­ћи ко­рак у том тре­нут­ку, а то је ма­не­вар ви­си­ном на­го­ре.

Офи­цир за во­ђе­ње осма­тра во­ђе­ње ра­ке­те, су­срет ра­ке­те и ци­ља и из­ве­шта­ва да је циљ уни­штен на да­љи­ни око 14 ки­ло­ме­та­ра. Ви­си­на ци­ља у тре­нут­ку су­сре­та би­ла је око осам ки­ло­ме­та­ра. Дру­га ра­ке­та ни­је во­ђе­на ка ци­љу јер ни­је би­ла за­хва­ће­на, па је све вре­ме ле­та има­ла пу­та­њу ко­сог хи­ца, са не­по­зна­том ло­ка­ци­јом па­да.

Аме­рич­ки так­тич­ки бом­бар­дер ’ноћ­ни со­ко’, Ф-117А пр­ви је ави­он тог ти­па у све­ту ко­ји је обо­рен. Олу­пи­на ави­о­на је про­на­ђе­на 1.690 ме­та­ра се­ве­ро­и­сточ­но од цен­тра се­ла Бу­ђа­нов­ци, од­но­сно 47 ки­ло­ме­та­ра за­пад­но од цен­тра Бе­о­гра­да. Део оста­та­ка ави­о­на да­нас се на­ла­зи у Му­зе­ју ва­зду­хо­плов­ства у Бе­о­гра­ду.”

Гвозден Оташевић,