Почетна страница > Новости

Далеки дивљи исток: Мали номадски народ против моћне Руске империје

/ vostok.rs   | 21.10.2017.
Далеки дивљи исток: Мали номадски народ против моћне Руске империје


Замислите оружани сукоб између суперсиле 18. века и групе узгајивача ирваса и рибара који су своје оружје правили од костију. На кога бисте се кладили? Немојте бити толико самоуверени! Руска империја се сукобила са чукотским народом и упркос свему није однела победу.

На руском Далеком истоку постоји регион који се зове Чукотка. Он се налази на Чукотском полуострву на обали Чукотског мора, где живи (замислите) чукотски народ. Они говоре чукотски језик и аутохтони су житељи овог подручја. Њихов живот је тесно повезан са природом, а у историји су познати и као врло опасни ратници. Руска империја је то осетила „на својој кожи“.

Империја се шири

У 17. и 18. веку Руска империја се ширила на исток према Тихом океану. Та експанзија је захватила многе аутохтоне народе који су често полагали заклетву руским властима и плаћали такозвани „јасак“, тј. порез у крзну. Русија их је заузврат снабдевала гвозденим алатом, пушкама и другом корисном техником.

Сточари и риболовци 

Мушкарац Чукча. / Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)

Такве услове је прихватила већина аутохтоних народа, али су их поједини одбацили. Такве су на пример биле Чукче. Представници овог народа су одбили да плаћају „јасак“ иако су од оружја поседовали само оно што су сами направили од дрвета, костију и камена. Чукче су представљале групу номадских племена која је бројала око 9.000 људи. Углавном су се бавили гајењем ирваса и риболовом. Формално гледано, нису се никако могли поредити са добро обученим и наоружаним војницима Империје.

Тврдоглави људи

Русија је у почетку покушала да убеди Чукче да плаћају „јасак“ пославши изасланика 1711. године, али та мисија није уродила плодом. Чукче нису хтеле да чују. То су били горди људи којима је стало до своје самобитности, културе и традиције. Себе су називали Луораветланци, тј. „једини прави људи“.

До почетка 18. века Русија је већ направила неколико истурених положаја на Чукотки, а међу њима и утврђено Анадирско насеље (то није данашњи град Анадир који се налази 6.000 км источно од Москве), али то није било довољно. Царица Катарина је 1727. године покренула кампању за учвршћење власти над Далеким истоком и његовим непокорним житељима.

Први сукоби 

Чукче из удаљеног села Уелен (1913). Прва војна акција Русије имала је огроман успех. Око 450 људи (Руса и њихових савезника међу лојалним народима) убили су око 800 чукотских ратника. Није ни чудно јер стреле и копља не могу ратовати против пушака и топова.

Међутим, то је био само почетак исцрпљујућег рата у коме Русија није успела да победи. После првих губитака чукотски ратници су променили тактику – избегавали су велике и директне сукобе и нападали су руска села у малим групама, које би после успешног напада нестале у тундри. Ратовали су на свом терену. Био је то ефикасан герилски рат.

Безизлазна ситуација 
Анадирске Чукче, 1906.

И поред огромног војног искуства и технолошке доминације Руси нису могли да се прилагоде борби против Чукчи у дивљини. Непокорни ратници су добро познавали терен и кретали се брзо. Никада се нису задржавали на једном месту, тако да им Руси нису могли нанети већу штету.

Царица Јелисавета је 1742. године наредила својој војсци да „ликвидира све непокорне Чукче“. Дмитриј Павлуцки, тамошњи губернатор, био је познат по својим успешним борбама против Чукчи, и по својој суровости. Он је организовао читав низ похода, али није постигао успех – његов пук је 1747. године упао у заседу и Павлуцки је убијен.

Трговина, а не рат 

Стамбене зграде у данашњем Анадиру, главном граду Чукотског аутономног округа Руске Федерације.

Сенат је 1764. године одлучио да обустави рат јер је било јасно да је он сувише скуп, а резултата нема. Руси су сами запалили Анадирско насеље када су се повукли на запад и више нису покушавали да покоре Чукче.

Занимљиво је да је „економско освајање” било далеко успешније. Наиме, Русија је усколо почела да продаје Чукчама много разноврсне робе. Ови су били фасцинирани обиљем које им империја нуди и брзо су изгубили интересовање за побуне и борбу. Тако су Чукче постале моћан трговински партнер Русије.

Катарина II је 1779. године званично прогласила све Чукче држављанима Русије, мада многи од њих вероватно нису ни знали за то. Тај нови статус кво је свима одговарао.

Олег Јегоров,
Russia beyond


Повезане теме: Русија, историја,


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост < Предходна новост Следећа новост >








Остале новости


Остале новости из рубрике »