BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Слике из Нежидера

25.09.2017. год.


Упор­ни ис­тра­жи­вач Иси­дор Ђу­ко­вић, аутор ви­ше исто­риј­ских књи­га о оба свет­ска ра­та, обе­ле­жио је свој 90. ро­ђен­дан пред­ста­вља­њем но­ве књи­ге „Не­жи­дер – аустро­у­гар­ски ло­гор за Ср­бе, 1914–1918” (из­да­вач Исто­риј­ски ар­хив Бе­о­гра­да). Ово­га пу­та му се у ко­а­у­тор­ству при­дру­жио 44 го­ди­не мла­ђи исто­ри­чар Не­над Лу­кић.

– Иси­дор Ђу­ко­вић је по­себ­но за­слу­жан за ра­све­тља­ва­ње исто­ри­је руд­нич­ко-та­ков­ског кра­ја, а књи­гу „Руд­ни­ча­ни и Та­ков­ци у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма 1912–1918” мо­же­мо сма­тра­ти ње­го­вим жи­вот­ним де­лом. Осим то­га, у ви­ше на­вра­та ба­вио се и ло­го­ри­ма у ко­ји­ма су Ср­би стра­да­ли, па су та­ко на­ста­ле књи­ге „Нађ­ме­ђер”, „Пе­га­ви ти­фус”, а ево и ова нај­но­ви­ја – ка­же Алек­сан­дар Ма­ру­шић, ди­рек­тор Му­зе­ја руд­нич­ко-та­ков­ског кра­ја.

Где је ра­та, ту је и ло­го­ра. Ку­да би се, ина­че, от­пре­ма­ли за­ро­бље­ни не­при­ја­тељ­ски вој­ни­ци, по­хап­ше­ни не­у­ни­фор­ми­са­ни му­шкар­ци, же­не и де­ца. Не­жи­дер, ме­сто у се­вер­ном де­лу аустриј­ске по­кра­ји­не Бур­ге­ланд (не тре­ба га ме­ша­ти са исто­вре­ме­ним ло­го­ром Нађ­ме­ђер у Сло­вач­кој, о ко­јем је Ђу­ко­вић ра­ни­је пи­сао – „Про­ме­теј”, Но­ви Сад, 2003), био је је­дан од мно­го­број­них ло­го­ра цр­но-жу­тог цар­ства у Ве­ли­ком ра­ту. Осно­ван је у сеп­тем­бру 1914. го­ди­не у ста­рој ка­сар­ни ху­сар­ског пу­ка и згра­да­ма ко­њу­шни­це и тра­јао све до ок­то­бра 1918. го­ди­не. Углав­ном су у ње­га до­во­ђе­ни љу­ди из свих срп­ских кра­је­ва, у ма­њем бро­ју и дру­ги Сло­ве­ни.

За­ро­бље­ни­ци су ко­ри­шће­ни за по­сло­ве у руд­ни­ци­ма, фа­бри­ка­ма, на по­љо­при­вред­ним има­њи­ма, се­чи др­ва, че­сто на ме­сти­ма опа­сним по здра­вље и жи­вот, „чак и у зо­ни ар­ти­ље­риј­ске ва­тре, што је би­ло за­бра­ње­но по Ха­шкој кон­вен­ци­ји из 1907. го­ди­не”. Же­не су пле­ле, пра­ле веш и по­сте­љи­ну, ра­ди­ле у ку­хи­њи. И кад смо код ку­хи­ње, ауто­ри књи­ге на­во­де да је у по­чет­ку је­лов­ник обез­бе­ђи­вао 2.500 ка­ло­ри­ја днев­но (де­ца су до­би­ја­ла и по че­тврт ли­тра мле­ка), да би, ка­ко је вре­ме од­ми­ца­ло, „укуп­на хран­љи­вост днев­них обро­ка па­ла на ис­под хи­ља­ду ка­ло­ри­ја”.

Уз опис рад­них оба­ве­за, ис­хра­не, здрав­стве­не за­шти­те, по­штан­ске ко­ре­спон­ден­ци­је, ка­жња­ва­ња „не­по­слу­шних” ло­го­ра­ша, чак и ор­га­ни­зо­ва­ној шко­ли за де­ча­ке и де­вој­чи­це од се­дам до 15 го­ди­на, ауто­ри да­ју и пре­глед кул­тур­но-за­бав­ног жи­во­та у ло­го­ру. Ка­ко је ме­ђу ло­го­ра­ши­ма би­ло глу­ма­ца и сту­де­на­та, од­мах су ор­га­ни­зо­ва­не по­зо­ри­шне пред­ста­ве; играо се „Ђи­до”, „Ми­лош Оби­лић”, „Ка­ра­ђор­ђе”, Иго­ов „Зво­нар Бо­го­ро­ди­чи­не цр­кве”, „Зи­да­ње Ска­дра на Бо­ја­ни”. Ра­дио је ор­ке­стар Ци­га­на из Шап­ца и Ба­ра­је­ва, на при­ред­ба­ма се ре­ци­то­вао Змај, Во­ји­слав Илић Мла­ђи, Пан­ду­ро­вић, Ра­кић, Шан­тић. Све­ште­ни­ци за­ро­бље­ни­ци су осно­ва­ли хор и при­ре­ђи­ва­ли кон­цер­те ду­хов­не му­зи­ке...

Кроз ло­гор Не­жи­дер је, то­ком тра­ја­ња Ве­ли­ког ра­та, про­шло нај­ма­ње 17.000 за­ро­бље­ни­ка, углав­ном срп­ских ци­ви­ла. Сва­ка­ко нај­по­зна­ти­ји ло­го­раш је био Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић, на­уч­ник свет­ског гла­са (по­сле пет ме­се­ци, осло­бо­ђен је на ин­тер­вен­ци­ју јед­ног ко­ле­ге из Бе­ча). Ухап­шен је у род­ном Да­љу, а ка­сни­је је за­пи­сао: „Па­дох, на свом има­њу у Сла­во­ни­ји, у рат­но роп­ство. Те­шка гво­зде­на вра­та за­тво­ри­ше се иза мо­јих ле­ђа. Ве­ли­ка бра­ва шкљоц­ну, а по­сле ње ло­кот...

То је би­ла со­ба за от­ме­не сам­це. Имао сам, сем по­сте­ље, сто, сто­ли­цу и пе­тро­леј­ску лам­пу... Ду­го сам та­ко ча­мио. Та­да ми по­глед па­де на мој руч­ни ко­фер. У ње­му су ста­ја­ле мо­је већ штам­па­не или тек за­по­че­те рад­ње о мо­ме ко­смич­ком про­бле­му. Ту је би­ло и чи­сте хар­ти­је. Ја по­чех да пре­ли­ста­вам спи­се. Узех у ру­ку мо­је вер­но пе­ро и ста­дох да пи­шем и ра­чу­нам.”

Пре­ма аустро­у­гар­ској ста­ти­сти­ци, у Не­жи­де­ру је то­ком ње­го­вог по­сто­ја­ња умр­ло 4.750 осо­ба. На 220 од око 300 стра­на књи­ге је по­пис умр­лих по­да­ни­ка Кра­ље­ви­не Ср­би­је, а њих је без­ма­ло че­ти­ри хи­ља­де. Ме­ђу њи­ма има и де­це, чак и по­све ма­ле, ро­ђе­не у са­мом ло­го­ру. Ту­бер­ку­ло­за, пе­га­ви ти­фус и ди­зен­те­ри­ја су че­сти узроч­ни­ци, али је у ру­бри­ци „узрок смр­ти” нај­че­шће упи­са­но „не­по­зна­то”.

Књи­га Иси­до­ра Ђу­ко­ви­ћа и Не­на­да Лу­ки­ћа је вре­дан при­лог све­ко­ли­кој до­ку­мен­та­ци­ји и ли­те­ра­ту­ри о по­губ­но­сти ра­то­ва, у кон­крет­ном слу­ча­ју по срп­ски на­род. Она је и опо­ме­на ко­ја, на жа­лост, као и то­ли­ке дру­ге, ни­ка­ко да људ­ски род при­зо­ве па­ме­ти. Па је она Кр­ле­жи­на ка­ко је „исто­ри­ја учи­те­љи­ца жи­во­та ко­ја ни­ко­га ни­шта ни­је на­у­чи­ла”, са­свим на ме­сту.

Бошко Лоновић,
Политика



  • Извор
  • Исидор Ђуковић, хроничар наших страда, фото С. Савовић / Politika.rs/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА