Солидарност непожељних Руса, или ко је и зашто опасан за «Косово»

Неколико пута сам започињала писање овог материјала од нуле, јер сам сваки пут налазила превише емоција у претходној верзији. Невољно сам схватила да у новинарству има места за мању субјективност када професионална делатност открива случајеве са емотивно стресним ситуацијама. Тако се и догодило: тема је заиста достојна пажње, а такође је везана за моја лична сећања.

Почетак јуна: Ја и руководилац Руско-србског културног центра из Санкт Петербурга Александар Лисов кратко се дописујемо на друштвеним мрежама. Као и сваки пут момци планирају да на србски празник Видовдан посете Косово и Метохију, да учествују на празничној Литургији, да посете цркве и манастире, као и да предају хуманитарну помоћ манастирима и црквама. Прикупљање средстава трајало је месецима, момци су радили активно и успели су да прикупе озбиљнију суму. Наравно, она неће решити све проблеме Срба на овој територији, али и сам долазак Руса изазива одушевљење на Косову што знам и на основу личног искуства.

Договарамо се за обавезан састанак у Београду. Ја не могу да идем на Косово јер имам забрану од пет година након прошлогодишње громогласне депортације. Искрено завидим момцима који имају могућност да виде Косово на годишњицу овог историјског боја, једног од значајнијих догађаја у србској историји, као и да осете дух патриотизма са којим се прославља овај празник.

Јутро 28. јуна (Видовдан) стиже порука од Александра. Хитно тражи мој број телефона у Србији. Пишем. Међутим до позива долази тек у поподневним сатима и тако сазнајем новост. Александра нису пустили на Косово, јер је препознат као опасан за ову самопроглашену државу. Шеф културног клуба који се бави прикупљањем хуманитарне помоћи за Србе, који превози неопходне ствари за српску децу, и предаје иконе манастирима! Опасан! Не могу да кажем да сам запањена, изненађена… Али је ужасан осећај неправде.

На срећу Александар је пре тога успео да преда сарадницима новац прикупљен за Србе на Косову.

Без обзира на релативно касно време састајемо се ту ноћ у Београду. У хотелу «Москва» Александар ми показује документа која потврђују његову «опасност» за Косово. Све је како треба, са грбом, печатом и на три језика- албанском, енглеском и србском. «Како треба» јер постоји папир. Али о чему он говори? Да је Русима који са добрим намерама долазе у Србију на њен православни празник забрањено кретање по њеној територији, у ствари забрањено је чинити добра дела. И ко забрањује, држава која и за нас и за Србе не постоји, а која је не само увела визе за грађане држава које не признају «Косово» него и саставља спискове?

На Косову нисам био већ две године, каже је Александар. Ишли су други а новац се скупља константно из године у годину. Извештаји и надокнаде за путовања били су постављени на сајту РСКЦ-а на друштвеним мрежама и стално су ми се појављивали у новостима. Руси су путовали аутобусима заједно са Србима преко «Јариња» и са шенгенским визама које «Косово» признаје.

Тј. ни Европа не сматра шефа РСЦК-а опасним јер му издаје визе а «Косово» по неким непознатим критеријумима прави «црне листе» сопствених хорора у којима се налазе и хуманитарни рад и помагање људима.

 
«Да ли си видела Дечане? За мене је то изузетно место»- из солидарности и разумевања одмах смо прешли на «ти». Озбиљан човек са брадом и мајицом са натписом «Руси на Косову» није могао да сакрије разочарење због свега што се десило.

«Највише ми је жао што нисам успео да видим Пећку Патријаршију»- рекао је он.

Ја сам видела Пећку Патријаршију. Невероватно моћна, по духу стара православна светиња неприкосновено подсећа да је то вековима била србска земља. Али нисам видела Грачаницу. Нисмо успели због хапшења и депортације. Али зато сам се после скоро годину дана радовала као дете књигама и бројаници које сам отуда добила на поклон. Због тога и разумем такав осећај код Александра.

Следећи дан сам сазнала да на Косово није пуштен не само Алексадар него и Србин Младен Обрадовић за кога се такође испоставило да је «опасан».

«У обавештењу које сам добио пише да је забрана донета због могуће штете коју бих својим доласком могао причинити унутрашњој политици, здрављу грађана и спољашњој политици»- кроз смех, у ситуацији која није ни мало смешна, каже Младен приликом сусрета.

Пре тога, улазак је забрањен младој девојци Катарини Комазец која је хтела да посети Пећку Патријаршију и своје пријатеље у Штрпцу. Њој су без посебних формулација објаснили да се забрана односи на њено политичко деловање. Катарина је члан србског сабора «Заветници» и на друштвеним мрежама су објављене њене слике са руским заставама и георгијевским лентама, што је очигледно било довољно.

Шта уопште значи оваква антируска хистерија на Косову које Русија не признаје као државу и сходно томе нема билатералне односе? Још увек је актуелан и прошлогодишњи списак «руске шпијунске мреже» на коме су се нашли Срби са Косова и Метохије, из Београда, бивши војници, политичари, новинари…Због чега «руски»ако се на списку (такође под знаком питања али рецимо) налазе само Срби?Да звучи гласније са претензијом за приступ међународном информационом терену. Као и овде Руси прете «младој републици» преко Срба изнервираних чињеницом проглашења «Косова» на њиховој територији видимо.

Као резултат имамо да је за Косово «опасна» Драгана Трифковић као руководилац «Руске шпијунске мреже» јер на друштвеним мрежама има слике из Донбаса и Москве. Опасни су новинари који снимају филм, а посебно опасан је Александар из Санкт Петербурга који прикупља помоћ за манастире и српску децу и машта о посети Пећкој Патријаршији. При том за Косово НИЈЕ опасна најава о формирању војске супротно резолуцији УН, није опасан избор бившег командира УЧК за премијера, и његове предизборне изјаве о новим територијалним претензијама према Србији. Није опасна ни изјава албанског премијера који иницира уједињење Косова и Албаније и распаљивање новог пожара на Балкану.

Најважније је не побркати.

Оксана Сазонова, уредница News Front — Србија