Шта су Италијани и Немци писали о логорима у НДХ

Ранка Шукунда, рођена Билић 1933, а преминула прошле године, са свега својих девет година била је заточеник логора Стара Градишка у НДХ. Њена старија сестра Анка имала је 18 када је убијена у Јасеновцу.

Партизани су 1943. били надомак тога да ослободе логор у Старој Градишки и власти логора су се повлачиле. Ранку је тада узео један домобран и одвео својој кући. Тако је Ранка одрасла с амбивалентним осећањима.

Са сетом и нежношћу сећала се Хрвата који су јој спасили живот и односили се према њој као да је њихово дете, али се са ужасом сећала оних Хрвата који су је држали у логору и који су јој убили сестру.

Ова прича говори да ништа није само црно или само бело, односно да зло, као ни добро, нема народност, испричао је судија Јован Ћирић, учесник конференције „Јасеновац – право на незаборав”, која је одржана у САД поводом истоимене изложбе.

Како би се свеобухватно и објективно пришло овој проблематици, за потребе изложбе коришћени су и инострани извори. Између осталих, др Дарио Видојковић, са Универзитета у Регензбургу, пронашао је немачке изворе, а италијанске Мирко Галасо, са Универзитета Удине.

Од италијанских извора помиње Ђакома Скотија, аутора књиге „Усташе између фашизма и нацизма” (1976) који је о усташама написао: „Често су се опијали и варварске сцене су се догађале кад су истребљивали децу из колевке, старце, целе породице; било је то садистичко уживање у продуживању страшних мучења жртава пре њиховог коначног уништења”.

Марко Аурелије Ривели, аутор књиге „Надбискуп геноцида” (1999), бележи: „И ма колико да су грозна зверства Хитлерових нациста над Јеврејима и становништвом окупираних територија, геноцид који су извршиле усташе у Хрватској показаће да код људских изопачености стално постоји и нешто још горе”.

Санто Страци, командант Санитарне секције 5. Италијанске армије, ово је написао при посети логору Слано: „Када смо уклонили камење, на неколико центиметара испод земље на светло дана изашле су бројне руке, често везане кабловима, ноге босе или са чарапама, главе...

По положају лешева може се закључити да су заробљеници, везани по двоје или троје, најпре ископали јаме, и да су затим стрељани над истим тим јамама или докрајчени хладним оружјем...

Јаме су закопане на брзину, док све жртве још нису биле мртве, а то показује трагичан израз лица већине лешева...

Једној младој жени сасвим су одрезане дојке. У две јаме нашли смо само лешеве жена и деце, а у другима су били помешани мушкарци, жене и деца”.

Салваторе Лои, млади поручник Италијанске армије у Лици, у својој књизи „Југославија 1941” писао је: „Србин је ... био ’крив’ за један огромно сраман злочин, тај што се родио као Србин”.

Италијански извор наводи и да су у Вељуну (општина Слуњ) усташе ухапсиле србског свештеника Бранка Добросављевића и наредили су му да ископа јаму за свог сина Стефана, студента. Кад је то урадио, довели су његовог сина и почели да га бичују пред оцем.

Кад се онесвестио, одсекли су му руку, скинули кожу са главе и коначно га убили ударцем чекића по глави. Тада је отац био присиљен да пева православну посмртну мису своме сину. Током мисе, отац се онесвестио три пута, али је био бичеван док није завршио. Коначно, и он је убијен ударцем чекића...

Курцио Малапарте, италијански новинар и дипломата, говорећи о свом сусрету са Павелићем 1941, написао је у својој књизи „Kaputt” (1944):

„Док смо разговарали посматрао сам једну корпу од врбовог прућа

која се налазила на столу лево од поглавника. Поклопац је био

подигнут, видело се да је корпа пуна плодова мора, тако ми се чинило,

рекао бих остриге али ослобођене љуске... Анте Павелић је подигао поклопац и, показујући ми ту лепљиву и желатинасту масу острига, уз онај добродушан и уморан осмех, рекао: „То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију”.

Када је реч о немачким изворима, Дарио Видојковић наводи да су немачки водећи политичари, дипломате, изасланици и високи официри Вермахта на почетку безрезервно подржавали усташки покрет као и његовог вођу Анте Павелића.

Међутим, након првих усташких крвавих масакра, поједини немачки званичници и официри су почели да се дистанцирају од усташа, а након масовних усташких злочина, они ће се чак згражавати над усташким нечовечним зверствима, истиче Видојковић који је пронашао документ у којем немачки посланик у Загребу Каше 1942. пише министру спољних послова Рајха Фон Рибентропу и истиче да је усташка намера да „истребе све православце (Србе)” на територији НДХ, као и да је усташки покрет „испуњен слепом жељом за уништењем стварних и фиктивних државних непријатеља, нарочито Срба, починио безобзирно и неумерено насиље.

Изложба о Јасеновцу опомиње да би рехабилитација идеологија које у себи садрже религиозну, расну, и сваку другу врсту искључивости требало да забрину сваког човека на планети.

Уједињене нације донеле су бројне резолуције и декларације, међу њима и Дурбанску, у чијем финалном документу државе чланице УН осуђују сваки покушај рехабилитације фашизма, нацизма, ксенофобије и насилних националистичких идеологија на основу расних и националних предрасуда.

Мирјана Сретеновић,