Гломазне, скупе и потребне

Агонија државног фармацеутског сектора, неплаћени рачуни и финансијски проблеми, барем за сада директно не погађа пацијенте.

Лекове на рецепт државног доктора, само уз књижицу, издају у скоро свакој приватној апотеци, а њих барем има на сваком ћошку. Такође, код приватника, цене лекова често су ниже, а ту су и разне погодности за лојалне муштерије. Приватне апотеке раде викендом и празником, до касно у ноћ...

Ово су и тек неки од разлога што грађани поверење чешће дају приватним фармацеутима, док државне апотеке пропадају, далеко од очију и бриге надлежних.

Миомир Николић, председник Групације веледрогерија при Привредној комори Србије (ПКС), апелује да се држава јасно определи да ли апотеке остају у здравственом систему или из њега излазе. Он подсећа да државне апотеке још нису пропале, али да је њихова судбина крајње неизвесна.

Да би се овај суноврат државних апотека спречио формирана је радна група у којој решење заједнички траже представници министарстава здравља, финансија и државне управе. Поједине локалне самоуправе, попут Шапца, спремне су да своје апотеке уступе – приватницима. У Министарству здравља су за „Политику” јуче објаснили да је приватизација крајња опција, па се решење назире у увођењу професионалног менаџмента и стварању услова да апотеке буду конкурентне на тржишту, кроз марже које би се повећавале, али у законским оквирима.

Председник Групације веледрогерија при ПКС подсећа да већ сада дуг за неплаћене лекове добављачима износи 4,5 милијарди динара. Само апотекарске установе Бор и Панчево дугују 1,2 милијарде динара.

– Ако се брзо не пронађе одговарајуће решење дуг ће порасти на пет милијарди динара, јер се месечно увећава за по 100 милиона динара. Тај дуг ће морати да плати локална управа –  објашњава Николић.

Николић додаје да су у финансијске проблеме државне апотеке упале после 2012. године када више нису могле саме да расписују тендере за набавку лекова, од којих су добијале све приходе и бонитете. Тај „колач” преузео је Републички фонд здравственог осигурања, а садашња маржа од 12 одсто, државним апотекама више није довољна да „покрије” плате запослених, закуп пословног простора и све друго.

– Истина је да грађани не би осетили нестанак државних апотека, али држава би изгубила поузданог и важног партнера у очувању здравствене услуге. Фонд уредно, у року од 60 дана, плаћа и државним и приватним апотекама трошкове за лекове издате на „државни” рецепт, али државним апотекама то није довољна подршка, јер имају превелики број запослених и скуп систем рачуноводства, правних и других пратећих служби – примећује Николић.

У Србији није регулисана минимална удаљеност између државних и приватних апотека (на пример, у Аустрији 500, у Хрватској од 200 до 400 метара), што представља облик нелојалне конкуренције

Светлана Стојков, директорка Фармацеутске коморе Србије, подсећа да су донедавно државне апотеке биле врло успешне установе, дуго су представљале ослонац и најздравији део нашег државног здравства. Тренутно их има око 950 (35 апотекарских установа) и такозваних апотекарских јединица, у којима ради око 2.200 дипломираних фармацеута и магистара фармације. Она наглашава да су такав статус добиле и зато што су њима руководили фармацеути, који и данас доминирају међу директорима апотекарских установа. Наводи овај аргумент контрапредлогу да  се спас за државне апотеке тражи у увођењу професионалног менаџмента, што предлаже Министарство здравља.

– Завршила сам специјализацију из менаџмента, магистрирала сам на економском факултету, али није ми јасно шта такав менаџмент подразумева. Важније од тога је да се уведу јасни критеријуми рада, односно систем решења утемељен у закону – наводи Светлана Стојков.

Она подсећа да државне и приватне апотеке између себе треба да се такмиче не ценом лека, него квалитетом пружене услуге. Такође, мора се обезбедити поштовање удаљености између државних и приватних апотека (у Аустрији је на пример та раздаљина 500, у Хрватској од 200 до 400 метара). Код нас се о томе уопште не води рачуна, што представља и вид нелојалне конкуренције.

Друга упадљива неједнакост огледа се у начину набавке лекова: државне апотеке их морају набављати преко централних јавних набавки, а приватници такву обавезу немају. Стојковљева се залаже да у свим апотекама буде заступљена јединствена цена лекова. Такође, мора да се води рачуна о „густини” апотека према броју становника.

– У градићима и селима са свега 500 или 1.000 становника државне апотеке морају да постоје, а теже опстају. Државни сектор има обавезу да одржава у животу и апотеке које нису рентабилне. Добављачи лекова, односно веледрогерије, које са РФЗО имају потписане уговоре о добављању лекова, отварају своје апотеке и тиме постају директна конкуренција државним апотекама, а реч је о нелојалној конкуренцији – упозорава Светлана Стојков.

Јасминка Бјелетић, директорка Апотекарске установе Београд, која иначе нема дугове у пословању, верује да државне апотеке имају будућност и да ће преживети ове потресе.

– Као директора ме чак најмање интересује да ли државне апотеке треба да буду у државној или приватној својини, али ово је вредан и високообразован систем: фармацеути у државним апотекама су најобразованији у нашим установама, имамо акредитовану лабораторију за контролу квалитета наших производа, три лабораторије за израду галенских. Ако се држава реши за приватизацију наших апотека, то неће моћи да се уради преко ноћи – каже Јасминка Бјелетић.

Оливера Поповић, Политика