Споменик руске славе од Солуна до Београда

На београдском Новом гробљу 1936. године је откривен први споменик цару Николају II и руским војницима изгинулим током Великог рата – Споменик руске славе. Меморијал је првенствено био посвећен руским војницима погинулим на територији Србије од 1914. до 1915, као и војницима Друге специјалне пешадијске дивизије генерала Дитерихса, палим на Солунском фронту.

Један од главних иницијатора изградње Спомен-костурнице руске славе био је пуковник Лајб-гардијског Павловског пука Михаил Скородумов. Но, идеја о подизању монумента имала је и политичку позадину; родила се у јеку борби између различитих фракција ради преузимања водеће улоге у руском избегличком покрету.

У Краљевини СХС активно је деловало неколико руских избегличких војних организација. У циљу јачања међусобних веза и централизације њиховог деловања, 1921. је формиран Савет обједињених официрских удружења. При томе, главнокомандујући руске Беле армије, генерал Врангел, 1923. године је забранио официрским организацијама свако политичко ангажовање.

Врангел је Руску армију 1. септембра 1924. трансформисао у организацију Руски општевојни савез (РОВС). Званично је заступала доктрину „непрејудицирања”, односно, сматрала је да „државно уређење Русије треба решавати тек након рушења совјетске власти”, што је довело до разлаза са монархистима-легитимистима. Сукоб је ескалирао након што је велики кнез Кирил прихватио титулу императора.

Међу монархистима-легитимистма у Југославији родила се идеја да се, уместо „неактивног РОВС-а”, формира војна организација која би представљала кадрове „обновљене руске армије”. Тако је 16. септембра 1923. организован Савез официра – учесника Великог рата, из кога је 30. априла 1924, настао Корпус официра Императорске армије и флоте” (КИАФ), познат и као „Руско народно ополченије” (РНО). Да би се чланство омасовило, у редове КИАФ примани су и подофицири и војници, војни чиновници, медицинске сестре, те добровољци који нису прошли војну обуку.

Пуковник Скородумов је 29. марта 1934. добио сагласност месних власти на правилник РНО, чиме је организација започела са званичним радом; канцеларија је отворена у Зрињској бр. 18, у стану Скородумског. Оснивање политизованог РНО још више је продубило сукоб са Врангеловим РОВС-ом. Да би се идејни конфликт превазишао, Скородумов је покренуо иницијативу за пренос остатака руских војника погинулих на Солунском фронту и изградњу спомен-костурнице. Идеја се заснивала на томе да се руске избеглице уједине око одавања почасти покојном императору Николају II и милионима руских војника палих у Великом рату.

Тако је Скородумов, уз Николу М. Богдановића, 8. јула 1934. покренуо кампању за подизање Споменика славе. Захваљујући благословима србског патријарха Варнаве и духовног лидера Руског зарубежја, митрополита Антонија Храповицког, у склопу РНО је исте године основан  Управни одбор за изградњу спомен-костурнице руских војника погинулих и стрељаних на територији бивше Аустроугарске – данас Југославије, као и војника погинулих током одбране српске престонице. Решењем Београдске општине од 13. априла 1934, Удружењу је бесплатно уступљено земљиште на руском делу Новог гробља. Удружење је имало обавезу да о свом трошку изради пројекат, подигне костурницу и у њу положи посмртне остатке руских војника.

Одбор је планирао да новац за изградњу споменика обезбеди путем добровољних прилога и донација. Ради привлачења дародаваца, 8. јула 1934. обзнањено је да ће име свакога ко приложи више од 500 динара, бити урезано на посебном каменом блоку уграђеном у споменик. Световне и црквене власти Краљевине Југославије одбору су издале и званичну дозволу за прикупљање прилога, тако да је Скородумов у Поштанској штедионици отворио засебан рачун.

Ради остварења замисли, исте године формиран је и Комитет за изградњу споменика, у који су, између осталих, ушли потпредседник Београдске општине Доброслав Богдановић, као и пуковници Скородумов и Тасовац. Комитет је за аутора спомен-костурнице одабрао познатог руског архитекту Романа Верховског, док је технички део поверио инжењеру Општине града Београда Владимиру Микићу. На радовима, који су започети 14. јула 1934, ангажовани су незапослени чланови РНО.

Камен-темељац за спомен-костурницу положен је 19. јула 1934. године. Свечаном чину присуствовале су еминентне званице из редова власти, дипломатског кора, цркве и руске емиграције. По окончању официјелног дела церемоније, представник краља Александра I – капетан Никола Павлић члановима Савета је уручио новчани прилог од 5.000 динара.

Бранко Богдановић/ Бојан Билбија,
Политика